Како је ковач Момчило
У белој џигерици
Мојој
Разгорео ћумур да те
Од златне несанице искује
Коју неће рђа појести
Кад спадне гар из недара
И са нафором земље се помешамСамо ће ме мајка на причешћу
Устима својим негде у небесима
Препознати
Ако јој се буде хтео Бог одужити
За сузе и лепе речи
Којима му је тепала
Када ме је узео
А очи би му ископала
Молио сам је да га не цвеља
Да нас не би у заборав зазидао
Из чијег зида капље млеко
А деце ни за под крило птићу...
Рогатица. 21.02.2024.год