Александра Броћета: Благослов

Дубина и ширина православне вјере, ортодоксно хришћанство, преношено и искушавано кроз вијекове, угнијездило је духовно саће светиње манастира Острог. На мјесту црногорског камена у срцу планине, бјелином невиности и чистоте, непоновљивим сјајем свијетли и дању и ноћу примајући молитве милиона ходочасника, који срцем и душом изливају несавладива искушења очекујући помоћ, а враћајући се кући са надом и озарењем.

Монах Пантелејмон, своје монашке дане живио је на високим стијенама Грчке и за њега висина није представљала посебно усхићење, јер се навикао и волио је близину неба. Угледавши у даљини манастир Острог, осјетио је снажно лупање срца. Нешто необјашњиво и посебно топло провлачило се кроз његове груди.  Врлетне стазе, које воде до Доњег манастира са величанственом природом у окружењу, литице, оивичене зеленилом и растињем, стварале су монаху из Грчке неописиву духовну разгледницу и отварале душекорисну ризницу српске, православне духовности.“

(Благослов, Александра Броћета, Бесједа, Бања Лука, 2024)