Без њега би у кам очајала
(П. П. Његош)
Таворећи у бесмислу
Обећаног раја златног доба
Никад бољег од кад свет постоји
Заблудама овенчаног
И лажима поткованог
Подељени на наше и ваше
Завађени и заведени
За “Јадар планину”
Подељени на послушнике и на одметнике
Одметнике, “стране плаћенике”
Са најгором мржњом ојађени
Пуни стрепње и сулудог страха
Од Оскара и од доушника
Аминаша, гмизаваца, пузаваца
Проказаних и уцењених ништавила
Огрнутих радикалским шљамом
Окружених са жутим олошем
Неиздрж је вриснуо до неба
И када је надсрешница пукла
И однела невине животе
Тад је пукло и људско трпило
У трпљењу бес је прикључао
Паметнији више не попушта
Устала је младост
Устале су жртве нашег ћутања
Распрсло се трпило на све стране
Избледео је страх и стрепња
Дошло је време катарзе
Спасавају се деца од нас
И отимају животе од бесмисла
Коначно је народу дојадила
Ова криминална и коруптивна власт
“ Тебе нико ништа није питао”
Речи су деце
Која су “власништво државе”
Пукло је трпило
Пристигла нас Лазарева клетва
И пробудила и нас и вас
