У свој својој различитости Срби и Бошњаци имају супротно поимање државе. Срби желе државу у којој се поштује уставно уређење – два ентитета, три конститутивна народа, са свим уставним надлежностима из Дејтона. Бошњаци негирају Дејтон и желе унитарну државу у којој би одлучивао само бошњачки народ, уз неколико српских "икебана" које би служиле као декор тој "демократији"
Пише: Милорад ГУТАЉ
ЗВОРНИК, 11. ЈАНУАРА /СРНА/ - Два смо различита свијета, тако би се могли окарактерисати односи Срба и Бошњака према, условно речено, још заједничкој заједници званој БиХ у којој ова два народа скоро да немају ништа заједничког.
Сваким даном у тридесеттрогодишњем трајању ове заједнице, која више ни по чему није заједничка, разлике су све веће, чак постају све отворено нетрпељивије уколико политички нисте на бошњачкој страни размишљања.
Нетрпељивост иде до те границе неподношљивости да бошњачка политика напада Србе и када бране своје уставне и националне интересе, слободу и одбрану Републике Српске, која је основана 9. јануара 1992. године. И управо рођендан Републике Српске, 9. јануар, код бошњачких политичких представника изазива хистерију која граничи са невиђеном мржњом свега што је српско и што је историјски веже за ову ријеч, уз све отвореније пријетње бх правосуђем, хапшењима "непослушних", а неријетко и ратом.
Дан Републике Српске 9. јануар, и не само тај дан, показао је да су Срби и Бошњаци два различита свијета јер немају додирних заједничких тачака око којих не би показали своје разлике. И управо те разлике потврђују и наслови у сарајевској штампи о 9. јануару који, између осталих, гласе: "Озлоглашени руски Ноћни вукови учествовали на дефилеу поводом неуставног дана РС", "Завршен свечани дефиле неуставног дана РС", "Научни скуп у Сарајеву: Декларација Свесрпског сабора опасна пријетња", "Додик дефиле у Бањалуци подржао преко друштвених мрежа: РС назвао државом", "Дефиле који то није", до позивања на крњи Уставни суд БиХ који је, и Рипли би позавидио, "Дан Републике Српске прогласио неуставним због његове дискриминаторске природе".
Нигдје лијепе комшијске честитке којом би комшијама који прослављају дан своје Републике Српске пожељели лијепо и честито славље. Да све буде на нивоу те мржње према Републици Српској и Србима побринуо се и Нијемац Кристијан Шмит који је поводом Дана Републике Српске устврдио да "људи који нису припадници српског народа, а живе у Републици Српској, могу се осјећати као грађани другог реда".
Контрапитање уваженом лажном Шмиту: којег су реда људи који нису припадници бошњачког народа, а живе у Федерацији, када се обиљежава 1. март, дан када су муслимани убили српског свата на сарајевској Башчаршији, уз додатно питање како се, управо, осјећају Срби 1. марта када Бошњаци обиљежавају неуставан и лажни дан независности БиХ за који Срби нису изашли на референдум. Још једно питање Кристијану – како Федерација може да слави 1. март као празник БиХ, када тај датум у још заједничкој заједници није проглашен заједничким празником.
На ова питања Кристијан неће одговорити пошто је "навијен" да иде само једносмјерном бошњачком улицом. У свој својој различитости Срби и Бошњаци имају супротно поимање државе. Срби желе државу у којој се поштује уставно уређење – два ентитета, три конститутивна народа, са свим уставним надлежностима из Дејтона.
Бошњаци негирају Дејтон и желе унитарну државу у којој би одлучивао само бошњачки народ, уз неколико српских "икебана" које би служиле као декор тој "демократији".
Срби не признају лажног Шмита, Бошњаци га глорификују као спасиоца "њихове унитарне", Срби желе да страни амбасадори раде своје послове и да се не мијешају у унутрашње ствари земље, док Бошењаци иду у амбасаде по упутства и мишљења.
Срби "вежу коње" према важећем Уставу и законима, а Бошњаци "гдје им газда каже".
Срби и Бошњаци се разликују посебно у идентитету. Док Срби за своје постојање знају и даље и од времена Немањића и цара Душана, краљевских породица Обреновића и Карађорђевића, српских устанака против завојевача, као и осамстогодишњег столовања Српске православне цркве, сачувавши свој идентитет у ропству под Османлијском империјом, Аустроугарском окупацијом и Титовом негацијом, дотле Бошњаци, раније Муслимани, још траже свој идентитет у некој полазној тачки која би им, окривљујући Србе, послужила као идентитетски камен темељац за стасајућу нацију.
БиХ нема своју, има наметнуту заставу према којој Срби не гаје никаквог осјећаја нити се под њом могу заклињати на вјерност отаџбини, док Бошњаци све више користе заставу из ратног времена коју им је замијенила наметнута.
У унутрашњој политици доминантни су свађа и неспоразуми, у спољној Бошњаци представљају БиХ као своју државу, док Срби настоје то прилагодити усаглашеним ставовима два ентитета.
Овакву још заједничку заједницу више озбиљно нико не схвата у свијету, па су јој наметнули протекторат који су Бошњаци објеручке прихватили.
Народи још заједничке заједнице, који се мање више не баве политиком, и који увиђајући све више међусобних разика, користе унутрашњу свакодневну комуникацију у којој најчешће Бошњаци за Републику Српску кажу "тамо код њих", док грађани Републике Српске говоре "тамо у Федерацији", не помињући ни једни ни други у том дијалогу БиХ – као да је нема.
БиХ је, евидентно, у процесу разградње, јер је проткана свим овим и другим разликама. Остаје да се та разградња потврди као што се, када се прави неки парк, стазе асфалтирају тек онда када пролазници направе стазе или путање пролазећи парком. После непогрешиво иду асфалтираним стазама. Заједничка заједница, такозвана БиХ, има исцртане стазе, линије, или црте, које треба договором потврдити.
Не вриједе више мржња, пријетње, губљење времена и маштање Бошњака да је њихова цијела Босна. Срби немају с тим проблема, они имају Републику Српску и њих не интересује ништа шта се дешава преко плота - "тамо у Федерацији".