Бол у пјесми када затишини
Није исти као ујед змија
То је снага што утробу громи
Васионом звијезде помјера
Исплакане очи не виде никога
Све је бл'едо плавим небесима
Када јаук запуца до срца
Поглед празан гледа кроз човјека
Црна уста камен одгризају
И хране се безданом вјечности
Сјенком бића живота по друму
У мојој ме сузи никада не тражи
И овдје сам као да ме нема
Без ријечи у болном беспућу
Не пробуђен немам врата
Ни смрт нема своју кућу.
