1.
Погледима прко траве покошене
Видици су се многи дали
Вредним радом,знојем орошене
Одмору су се предали
Мирисима пролетним ветровима ношене
Ројиле су се мисли у глави
И жегом од врелог сунца траве осушене
Тешила је мисао о будућој цвати
Мириси траве покошене
На тугу нису указали
Мириси цвета осушене
Родиће опет као да су показали
А погледи мир нуде
И како ветри пире
Долази мисо мудрости чудне
И мириси се лепи шире
Да ли је то животна наука
Да увек иде нови живот и љубав
Нека виша математика
Да нико неостане убав
Сме ли се тако помишљати
Да љубав вера нада
Утеху домишљати
Увек дођу после губитка и пада
Две гугутке беле
Из високог гнезда
Љубављу веле
И на небу увек сија за нас нека звезда
И да сваки дан сунце сине
Да срећа увек поново гране
И у животне радости нас вине
Када после бурног животног лета мука отпадне
Утехе се дају облацима белим
Шареног цвећа мирис утеши
И од траве тепихом зеленим
Планински поток увек окрепи
Да ли мира и утехе има увек
Дал увек сунце сине после олује
Дал смо у милости довек
Стрпљењем ко победи животне буре?
2.
Држан болом
Божијим долом
Долази пролом
Потребом сталном
И тај сплет
Носи осет
Најављује лет
Теши цео свет
Звани животе
Не трпи окове
Нити те
Одатле настсле све
Тај след
Топи лед
Мали и блед
У цветања сред
3.
Срце сломљено
Животом таквим преварено
Време самотно
Вучем се тмурно
Моје су многе животне ране
Заједно самном уморне
Броје многе суморне
Чини се рутинске дане
Моје су преваре
Самога себе
Тешко време изродиле
Стигле многе неправде
На камату на наплате
Они дежурни
Ни добри ни криви
Дају слепо правац сви
Тој последичној рутини
Урањам у поезију
Других од првих препевану
Али наново проживљену
Онда вероватно аутохтону
Неким вишим законом
Казном или наградом завређену
Али онда исто тако и свачију
Мисли док цветају
Боли уморно падају
Ту празнину склањају
И овакав след предаме стављају
Познају промену
Чекају мену
Виде краја свему
И почетка леку
Са тишином у четри ока
Без других сведока
Без игде икога
Почиње цветање
Једино истинско лечење
Почиње зарастање
Друже се срећа и праштање
Све у свему
Опажам ту промену
У свакоме и свачему
Мир и срећа немају цену
4.
Ти који си тако високо био
Који си Га стално свукуда пратио
Тек под страхом и неразумевањем био попустио
Како онима који угодношћу и
Оброку потичењи зловољи попустисмо
Неки због греха
Неки због непознатог узрока и следа
Како да нам видике отвориш
Да нас Њему боље научиш
А како си окове љубио
Како себи и роду ниси судио
У шта си се загледо
Како си тако јасно прогледо
А да ли си роду судио
Како си све ово љубио
Какве одговоре
Какве упуте нама дајеш
Помози да и наше окове што у животу носимо
Да можемо да се њима поносимо
Да нас они уче
Да нас они њему воде
Како им ниси у срцу судио
Сада видиш
Народ свој напаћени
Твој род хришћански
И кажу да си издо
Али издали су такви
А волео си Га и био си први
Први који Му је речи изговорио
Да се боље разумемо
Сада видиш
Пример оздрављења
Првенац вечног просветљења
Просветљења нама
Његовим људима
До краја света вести лете
Лете да просветле
Из твојих уста
Твога дела
Хвала је његова сачињена
А пореде те са собом
И својом душом гордом
Кажу да си издо
И да си то призно
Они овог света по мери
Кажу да си издо и заслужио
А ја размишљам
Да ли те је болело
Да ли те је тешио
Да ли те је крепио
Да ли си окове љубио
Иако их ниси заслужио
И како си окове љубио
Како људима ниси судио
Коју си то тајну дубоко позно
Које светло колику љубав одозго