Поједини писци могу се оцијенити као прави и једино наши, тек ако их провучемо кроз седам вода дневнополитичких надгорњавања и међунационалног трвења... Ако писцем нисмо гађали неког ко се коси с нашом политичком основом и осовином, тај је очигледно неупотребив и с тога га се и не чита, нити помиње у малим, лијепо брошираним читанкама и словарицама из којих се обучавају будући нараштаји, политичких истомишљеника, или пак опонената овог једно те истог партијског блата у ког смо се до гуше закопали машући заставицама и мртвачким ордењем...
Неки кажу, управо писци поједини су нас одржали у тој деценијској борби с првим комшијама око припадности и идентитета! Чија је пушка прва опалила и који се од слијепих гуслара први рецитовао стежућ' пест при скоку на оно што нам се не уклапа у концепт самоодржања и националног поноса!...
Литература је пасивна језичка грађа, по мишљењима многих овдашњих књижевних теоретичара уколико се не учитамо сами у њу и по свом кроју одредимо, што је писац мислио и имао да каже, против ових или оних друштвених проблема, идентитетских преокупација... Једу ли браћа крушке, док читају рецимо, Пекића, или то раде они ини те се наопако огледају у његовом Успењу и суноврату Икара Губелкијана? Је ли Киш више наш или, оних онамо што га по бабу и стричевима својатају?
Литература у примјењеној служби чаршијског препуцавања неталентованих скрибоманијака, малих, закучастих филистара којима је књижевност служила за поткусуравање с неистомишљеницима по партијској линији, заузима прве редове политичког обрачуна, осваја награде и штанцује се у неограниченим количинама...
Туци туђег писаца, док му и послиједња слова не поиспадају испод шињела! Оцрни и подвали своје кукавичје јаје, свој мождани мућак анимозитета на различитост и обавезно се позови на општенародни устанак, који се догодио управо да би се извјесни аутори заувиијек одстранили из здравог националног, литерарног ткива поетике која пролази комесарску цензуру! У својим загаситим собицама, књишки штакори и ноћас истребљују словца човјеколике поезије, јер их 'сјећа, наличи на оно што су могли бити, да није болне похлепе да глођу и кидишу на то чему никад нису прирасли својим ситним очима загледани у свијет страшних, интелектуалних усуда своје глупости и сувишности...
У свијет љепоте и свијет људскости, свега што по свом начину и начелу постоји унутар оне духовне дjелатности којом се човјек препознао у хаосу овог свијета, националних идентитета, идеологија и религија, свега што споља устројава оно посебно и јединствено у сваком људском бићу.
Може ли литература да служи нечему друго сем политизирању свега што је написано? Је ли homo poeticus мртав под злочином партијског бота, чиновника, књишке бухе, који свему приступа из угла политичке коректности кодекаса обично три велика иницијална слова имена партије којима се идентификује под сводом, међу истомишљеницима и опонентима? Чега има интересантног и узбудљивог ако сви читамо истог писца и заклињемо се у исту ствар, поготово ако она и не постоји у дjелу, у које би насилу де је смјестимо и сахранимо!
Литература је магија унутар које се и ми свакидањи, усамљени, сиви и снени, помало изгубљени у свијету практичних и употребљивих, претварамо у нешто више и стварније, макар за толико колико траје чаролија читања и утисак прочитаног. Истинска поезија нема ништа с учитавањем идентитетског кода и модела мишљења, то је лоботомија менталног инжењеринга...
Може ли литература да служи нечему друго сем политизирању свега што је написано? Је ли homo poeticus мртав под злочином партијског бота, чиновника, књишке бухе, који свему приступа из угла политичке коректности кодекаса обично три велика иницијална слова имена партије којима се идентификује под сводом, међу истомишљеницима и опонентима? Чега има интересантног и узбудљивог ако сви читамо истог писца и заклињемо се у исту ствар, поготово ако она и не постоји у дjелу, у које би насилу де је смјестимо и сахранимо!
Литература је магија унутар које се и ми свакидањи, усамљени, сиви и снени, помало изгубљени у свијету практичних и употребљивих, претварамо у нешто више и стварније, макар за толико колико траје чаролија читања и утисак прочитаног. Истинска поезија нема ништа с учитавањем идентитетског кода и модела мишљења, то је лоботомија менталног инжењеринга...
Анахрон заостатак племенске свијести који се додворава на љествици неоменклатура владајуће класе, уштосаних партијских играча, каријериста и чиновника.
Поезија је... за све такве, у свијету политичких сплетки, опомињујћа утвара која на уцвиљено увце, у ситним ноћним сатима, свједочи о суштој промашености њихових малигних појава кроз овоземаљску ноћ... јер своје отрове први попију и посисају сами у слијепом углу своје амбиције да јесу што им никако не полази за руком...
Прво непристрасни, усредочени читаоци, па тек онда једном писци, ако немају пепела онамо гдjе га Урош Тошковић помиње... остало је глуви барут, дим без ватре... фарисејска потреба да се вјечно исти разапињу, под изговором божје промисли врховног налогодавца, татице национа.
Природа сваког читалачког покушаја да се продре у ткиво књижевног текста, поистовјети с оним што читањем разоткривамо, подразумјева посвећеност, и интиму, сусрет у коме аутор, односно књижевно дjело и читалац, постају саживљени у једном бићу. Све преко тога је посредовање између поруке и примаоца. Филтер кроз који у ружичасто или црно бојимо текст, зависно од предзнака који му додjељујемо на основу предрасуде с којом приступамо читању.
Читање је као ритуал у ком зазивамо пламен открића литературе. Хоћемо ли јој се приближити као њој равни и освијештени унутар тог чина, или као политички и вјерски фанатици који јој придају оне значајке којих она нема, јер нису естетског карактера, већ пропаганда која устројава гласачко тијело масе поклоника идеологије, мртвих капитала и историјских импровизација једноумног колективитета!
Хоћемо ли плесати уз плет текста, или посматрати стварност из сигурног прикрајка своје дубоке завјетрине, с очима од "двадесетчетворокаратног разочарења", уштогљени у својој пози грађанина покорног... зависи од нас самих. Ни од ког друго. Времена великих поетских школа и идеолошке пропаганде у литератури су давно ишчезла, у методологији изучавања књижевности просијавши своје трагове, понегдjе у насловним редовима, негдjе тек у фуснотама, код свих савремених националних књижевности. Доба сеоба и кризе идентитета као великих темата за историческа собитија, остају дубоко на периферији савремене литературе...
Провинцију мучи зубобоља другачијег карактера и интензитета. Тјескоба која слиједи у корак сваког који се не уклапа у пропаганду и подjелу, националну категоризацију до послиједње органеле живог свијета. Мучнина која умара сваки покушај да се отргнемо од политике која нас подваја на лијеве и десне, на криве и правичне, на правовјерне и пагане, врљаве, ћосаве, муцаве и шепаве, љубитеље оног што се никако не смије по бонтону вољети и хтјети, на појединачне и посебне у својој другости и различитости међу масом непомичних и устројених мртвих духова, поравнатих у калуп задатог пјевања и мишљења.
Међу тлапњама и химерама великих историјских наратива појединих племенских локалитета, симболима и завјетима на које нас упућују дежурни полицајци наше карме и мишљења, керови провинције на своје поткинуте репове не престају да лају... Људи, ипак, говоре што им се прохтје и пролазе...
И управо тако!... отргнути се од непомичне гомиле индоктринираних, загледаних у екране туђег вредновања сопственог лика, одметнути се у читање, тог што нам стоји на располагању и што смо сами открили по свом нахођењу! Читати што нам се прохтје, без бојазни да је то мање вриједно нечијег мишљења и вредновања.
Литература, иако системом образовања заведена и представљена у националним оквирима ради лакше коресподенције између наставника и ученика, заправо припада искључиво читаоцима, свима који пожеле да уђу на њена врата, настане се у њој и потраже своја искуство у читању.
Литература је простор освојен и ослобођен од стране њеног аутора, остављен на потребу и занимање читаоцу, да у њој стекне искуство које би лично морао у стварносном свијету да плати својим успењем и падовима, оно задовољство које премашује сваку корист и добит у свијету синтетичких појава и фасцинација нечијим успјехом и славом...
Једини извјесни универзум у коме јесмо и осјећамо управо оно што сами препознајемо, да нам открива књижевни текст у ком сагледавамо и лично постојање.
(Дан, 1. децембар 2021 године, Подгорица)
Поезија је... за све такве, у свијету политичких сплетки, опомињујћа утвара која на уцвиљено увце, у ситним ноћним сатима, свједочи о суштој промашености њихових малигних појава кроз овоземаљску ноћ... јер своје отрове први попију и посисају сами у слијепом углу своје амбиције да јесу што им никако не полази за руком...
Прво непристрасни, усредочени читаоци, па тек онда једном писци, ако немају пепела онамо гдjе га Урош Тошковић помиње... остало је глуви барут, дим без ватре... фарисејска потреба да се вјечно исти разапињу, под изговором божје промисли врховног налогодавца, татице национа.
Природа сваког читалачког покушаја да се продре у ткиво књижевног текста, поистовјети с оним што читањем разоткривамо, подразумјева посвећеност, и интиму, сусрет у коме аутор, односно књижевно дjело и читалац, постају саживљени у једном бићу. Све преко тога је посредовање између поруке и примаоца. Филтер кроз који у ружичасто или црно бојимо текст, зависно од предзнака који му додjељујемо на основу предрасуде с којом приступамо читању.
Читање је као ритуал у ком зазивамо пламен открића литературе. Хоћемо ли јој се приближити као њој равни и освијештени унутар тог чина, или као политички и вјерски фанатици који јој придају оне значајке којих она нема, јер нису естетског карактера, већ пропаганда која устројава гласачко тијело масе поклоника идеологије, мртвих капитала и историјских импровизација једноумног колективитета!
Хоћемо ли плесати уз плет текста, или посматрати стварност из сигурног прикрајка своје дубоке завјетрине, с очима од "двадесетчетворокаратног разочарења", уштогљени у својој пози грађанина покорног... зависи од нас самих. Ни од ког друго. Времена великих поетских школа и идеолошке пропаганде у литератури су давно ишчезла, у методологији изучавања књижевности просијавши своје трагове, понегдjе у насловним редовима, негдjе тек у фуснотама, код свих савремених националних књижевности. Доба сеоба и кризе идентитета као великих темата за историческа собитија, остају дубоко на периферији савремене литературе...
Провинцију мучи зубобоља другачијег карактера и интензитета. Тјескоба која слиједи у корак сваког који се не уклапа у пропаганду и подjелу, националну категоризацију до послиједње органеле живог свијета. Мучнина која умара сваки покушај да се отргнемо од политике која нас подваја на лијеве и десне, на криве и правичне, на правовјерне и пагане, врљаве, ћосаве, муцаве и шепаве, љубитеље оног што се никако не смије по бонтону вољети и хтјети, на појединачне и посебне у својој другости и различитости међу масом непомичних и устројених мртвих духова, поравнатих у калуп задатог пјевања и мишљења.
Међу тлапњама и химерама великих историјских наратива појединих племенских локалитета, симболима и завјетима на које нас упућују дежурни полицајци наше карме и мишљења, керови провинције на своје поткинуте репове не престају да лају... Људи, ипак, говоре што им се прохтје и пролазе...
И управо тако!... отргнути се од непомичне гомиле индоктринираних, загледаних у екране туђег вредновања сопственог лика, одметнути се у читање, тог што нам стоји на располагању и што смо сами открили по свом нахођењу! Читати што нам се прохтје, без бојазни да је то мање вриједно нечијег мишљења и вредновања.
Литература, иако системом образовања заведена и представљена у националним оквирима ради лакше коресподенције између наставника и ученика, заправо припада искључиво читаоцима, свима који пожеле да уђу на њена врата, настане се у њој и потраже своја искуство у читању.
Литература је простор освојен и ослобођен од стране њеног аутора, остављен на потребу и занимање читаоцу, да у њој стекне искуство које би лично морао у стварносном свијету да плати својим успењем и падовима, оно задовољство које премашује сваку корист и добит у свијету синтетичких појава и фасцинација нечијим успјехом и славом...
Једини извјесни универзум у коме јесмо и осјећамо управо оно што сами препознајемо, да нам открива књижевни текст у ком сагледавамо и лично постојање.
(Дан, 1. децембар 2021 године, Подгорица)