 |
Убила те реч обешена о зраку,
мраку понудио светлост визија…
Мисија ти прекинута јер нема Еуридика,
слика верности разбијена у комадиће.
Биће више не почива на пореклу наде...
Параде ниткова пишу историју блама…
Без срама величају духовне вредности…
Ни грама душе, ни педаљ видика…
Од доушника не смеш ни шапутати.
Само плутати по валовима бесциља,
без окриља песме - и птице их заборавиле,
оставиле у страху властита гнезда.
Понека звезда сумануто промени лет.
Свет, овоземаљски, у бегу оставила…
Предности не важе ни кад си наоружан…
Тужан, смешан, је штит кад се не браниш,
сахраниш себе пре смрти, задњег часа…
Без гласа утулиш сву ватру у себи.
Разапет на тргу сопствене голготе…
спаса нема и ако од нас остане ишта -
биће угасла ватра и велико - ништа.
РАЗГОВОР С БРАНКОМ МИЉКОВИЋЕМ
Више границе нема… Све је постало песма… Или се чини?
Извини, пријатељу, на овој присности! Ватра нас повезала,
дала право, слободу, да те хвалим и питам понешто:
Вешто си се сакрио између два света - ВАТРА И НИШТА,
и ако ишта остане, биће безбојно, безвредно... Једно ништавило...
Тако си говорио… Будућност сагледавао.
Верујем у ватру. Клањам јој се, али се и бојим.
Стојим у реду са онима које опекла јара изговорене мисли.
Стисли се у мени сви идеали… Убиле ме прејаке речи…
Јечи побуна... Огласили се не само трубадури.
Не жури, не наседај, не одустај од лепоте, поезије!
Није све мртво док верујеш у висине, то сутра…
Заратустра те није тако учио... Никада се није предавао.
И нећу СМРЋУ ПРОТИВ СМРТИ да се борим... Хоћу животом…
Лепотом хоћу да се борим… Да нађем ПОРЕКЛО НАДЕ…
Да у синтагми КРВ КОЈА СВЕТЛИ видим нашу будућност,
будност оптимизма… Неку нову визију света, без крви...
И зато кад кажеш УЗАЛУД ЈЕ БУДИМ - ниси ме узалуд будио…
Понудио си ми светло, ватру, пречишћење, упутио на Еуридику…
Прилику да кажем да сам живела. Нисам живот преспавала.