Љубав не побеђује
Сањао је њу
Трновима руже косу умршену
венцем бесмртности окитивши је
како се предаје лако и весело,
њему,
Уклетом сину црвених ноћи
у којима је изнова тражио
да угледа мајчин лик
како би му чежњу благословила.
И дао се у потрагу за женом
црном, белом и црвеном,
која никад није била стварна
ни његова
којој трага нестало је
онда;
када жарко срце младо
у њему можда и
умрло је.
ПОВЕЧЕРЈЕ
Сагоревајући дух свој
мирисом, аромом и оштрином
вреле црне кафе,
чекао сам дана свршетак.
Врела пара и свежа зрна,
у замагљеном погледу.
Исијавали су обриси лица мог
одлучношћу из шоље беле боје
док сам тражио начин
да ишчекам крај
и отерам псето
да окренем кључ
и уз звуке цигарете која постаје прошлост,
отпратим на починак лик свој.
ВЕЧИТИ ГРАД
Ове ноћи празан град
попут чаше пијанца,
стење и цвили као штене
уплашено самоће.
Где су нестали његови становници?
Шта се збило с младим људима?
Зашто летња вечерња киша,
не радује никог?
Плочници и споменици добују
ритмовима некадашњих корака,
жељни усклика, радости, па и бола,
чекајући добру вест која не стиже.
Узалуд су светиљке очи мога града,
мене ноћас не требају.
Нови дух сад је у нама
и звезде су одавно изнад облака,
улицама празним бауљају троле
које нико не чека.
ТЕРОР РАЗУМА
Поново пада киша над реком мртвих људи.
Црни барјаци се вију на Истоку
и уз детињи плач,
чине моје груди празним
а грло сувим.
Искористио бих слободу говора
да вас замолим да ућутите.
У име врсте, преклињем све
да занеме,
макар,
за дугог трептаја трен.
Варвари нам режу уши
јер нам више нису нужне.
Изгубљени,
у буци својих гласова
глава одвојених од телеса
и даље не ћутимо.
Вриска мишева гротескна је
и у златном кавезу
добија свој пуни сјај.
Знам да јецаји мојих мисли
не допиру даље од овог папира,
већ творе вечерњи, суви плач
који не желим да делим
са свима.
Када бих само могао
да опћутим за све оне:
слаткоречиве,
бритког језика
а с осећајем за исправно,
наша ера би постала миленијум мира.
И зато,
истичем белу бандиеру
као симбол, не предаје,
већ рација и светлости
блиставих надања и орловских кликтаја!
У КРУГУ ДВОЈКЕ
Људи без лица
чекају трамвај број 2
и с болом у петама
растачу се по улици.
Тренуци
у којима царује ноћ
кратки су и смерни
попут домаћица у равници.
Корацима мноштва,
у безмерној дужини
недочекане зиме
ходочастим,
с надом,
да ћу дочекати
свог кајања крах.
 |
| Лука Остојић |