Свако има неку своју... Грбавицу. Не мислим овога пута на стадион Жеље у Сарајеву, већ на једно парче пољане претворене у игралиште моје младости.
Све то беше 1970-тих година прошлог века. Око тог места, беху њиве а тај део, некако није се уклапао у обрадиву површину, угњездио се, рекло би се тада, као створено за нас децу тада. Прионули смо на посао, понели алатке и колико толико равнали ту површину... Ипак дечје руке нису машине, простор је поравнат али због слабог асортимана алата, није било најравније... Те отуд и назив Грбавица.
Величина игралишта отприлике као данас терени димензија за рукомет. Голове нисмо могли направити, већ смо два камена ставили и онда је био проблем, да ли је гол или сећам се речи као јуче... "Није го', висока..."... Чак из суседних улица су деца долазила и играли смо утакмице типа, "улица против улице". Све је прштило од радости, здравог живота, све оно морално остало је дубоко усађено у нама и помогло нам да ствари сада много година касније гледамо из тих моралних углова. Све што је лепо кратко траје, показало се и овде... Дођоше много година касније, неке чике, почеше да стављају неке кочиће, да мере и премеравају... Ми гледамо и осећамо да Грбавица живи своје последње дане. Потом дође и један багер, као мач који неком пресуђује... За тили час, од наше Грбавице оста гомила земље. Обрни, окрени, разбацаше је около... Питамо шта ће бити! Кад оно, припрема се тај део за градњу стамбених кућа. За кратко време, поче и градња, све је испарцелисано и тамо су куће сада.
Од Грбавице нема више ништа, сем овог мог сећања и сећања мојих вршњака а сада људи зашлих у пету и шесту деценију живота.
БЕЛЕШКА О ПИСЦУ
Слободан Осмокровић, рођен 21.септембра 1963. године у Инђији. Од 2010. живи у Петроварадину. Запослен je на неодређено време у Агенцији за обезбеђење, Г4С са седиштем у Београду. Ради на позицији обезбеђења – Правни факултет Нови Сад. У слободно време бави се читањем и писањем. Разведен је и отац двоје одрасле деце. Завршио средњу економску школу у Старој Пазови 1982. године.