Проклетије
Шушти лишће, увело, златно...
Под ногама земља богато мирише,
Прохладан ваздух игра се са умом,
Сећања вихор кроз маглу ме стиже...
За собом оставља дом, остатке своје среће...
У рукама дрхтавим, бака стеже икону и кандило,
Хоће ли икад више у цркви упалити свеће,
Прецима својим што почивају до куће,
Они који нису ни слутили ово беспуће...
Гази се река, гази се снег,
За колоном остају коњи, топови, људи...
Уснули у снегу, нису могли више,
Преко Проклетија српски се живаљ брише...
Вихор рата, гарежи и глади, као да се бесно руга нади,
Провалије стрме вребају са стране,
Корача српство, понос не да му да стане,
На Солуну да вида своје ране...
Пређе Србин и последње заседе,
Одболова и најгоре ране,
Живи да се кући трком врати,
Да свог војника још једном загрли мати...
Трчи Србин својој милој њиви,
За вечност да се ослободи сад,
Голим рукама ако треба,
Да ослободи свако село и град...
За многе је било касно,
Пусто оста огњиште и дом,
Али слабашна се земља буди,
Поново се рађа онај Србин поносан, луди...
Славу слави, децу крсти,
Со и погачу са братом дели,
Бадњак пали и Бога моли,
Да никад више крв врела,
Нашу земљу не залива,
Већ да венци славе овенчају главе,
Да се смеју очи плаве,
Главице дечије нека знање множе,
Да се српство не угаси, помози Боже!
Одело
Искроји те живот, по мери и боји,
Сваку ти бору додатно пришије и зброји,
Осмех извезе, финим нитима свиле,
За ретке погледе да светлуца на сунцу...
А међ' очи ти усече ону криву Дрину,
Само љубав може да је ублажи,
По глави сребрне ти нити, тка живот неуморно,
Твоје је да пазиш, да те где не уштине,
Која залутала шпенадла од кроја,
Ако среће имаш, биће фино скројено одело,
Када отпутујеш горе, у облаке сиве,
Да ти се сви поносно диве...
Па ти пази, сине, своје скројено одело,
Не дај да ти шав где пукне,
Па и ако видиш кончић да се враголасто извуче,
Дугме отпадне или спере боја,
Научи и ти да шијеш вешто,
Па сам себи скрој ново, јаче одело...
Земљо моја...
Земљо моја, опасана болом,
Обливена знојем и сузама сељака,
Руке снажне у теби се купају вазда,
Под љутим се сунцем често питах
Ко је овде коме газда?
Опор ме мирис, преоране мокре земље,
Изнова теши и буди, свако јутро кад зора заруди,
Па у њиву сам, к'о сужањ, само ме шарац прати верни,
Главу ми на груди гура, веселник смерни...
Земљо моја, колевко и гробе,
Плодна и јалова, равницо и пустињо,
Никад те руке довољно не могу обликовати,
Никад те сузама не могу довољно наводнити...
Земљо моја, последња надо човечаства,
Теби се вечито људи врате, као верна паства,
Јер твоја су пространства једина богатства...
Бескрај
Шта је небо без птица,
И најскупља виолина без жица,
Шта је земља без људи,
Шта си, ако те осмех не буди?
Чему си живот посветио твој,
Ако и више ниси свој,
Погнуте главе, свако јутро у строј,
Колико благослова имаш, rазмисли, па преброј...
Јеси ли овде због неке сврхе, јеси ли на овом свету да постојиш,
Или си сврaтио, чисто онако,
Да осетиш како је када се бојиш?
Питај себе, зашто те има, да ли ти прија ова зима,
Можеш ли ипак кроз живот свесно,
Или си навикао да ти је у кожи тесно?
Немој да дођеш и само да прођеш,
Дођи да све то прође кроз тебе,
Тренутак у себи осети и знај,
Не чекај само смрт, јер она није крај,
Иза те само чека нови бескрај...
Кум
Причај ми, друже, какво је небо,
Тамо где ти срце бежи,
Каква су јутра, дани и ноћи,
Да ли су плодови воћа као код нас свежи...
Има ли сласти у њиховој њиви,
Има ли смеха за трпезом дома,
Да ли воле мелодије џеза,
Да ли и њих политика зеза...
Опиши ми куме, какве су им улице,
Какве су куће и дворишта,
Седе ли онако напољу до касно,
Лети док су несносне врућине...
Да ли ти бар нека од тих кућа,
Буди сећања на детињство,
Да ли ти фали она наша башта,
Или се ипак тамо лепше машта?
Какав је хлеб тамо где би пош'о,
Има ли усана вредних греха,
Да ли ти тамо срце миром дише,
Или не мислиш о прошлости више...
Ако ти тамо биће слободу пије,
Ако ће рука дом да ти свије,
Моје је само уз осмех да кажем,
Уз тебе сам заувек, са свиме се слажем...
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Драгана Керановић, рођена у Београду 13. септембра 1991. године, живи у Земуну. Завршила Десету гимназију Михајло Пупин на Новом Београду, студент Филозофског факултета у Београду, одељење за андрагогију. Писању песама се активно посветила од 2020. године, па све до сада, инспирацију налази у свакодневним животима људи, прошлости, историји, упечатљивим емоцијама које претаче у стихове неретко обојене најразличитијим дијапазоном мрака и светла, тежећи да у свакој песми остави лични печат и поуку колико је живот леп ако га живимо свесно. Већина написаних песама се може прочитати на фејсбук страници https://m.me/dragana.alfirovic и истоименом инстаграм профилу @drganaalfirovic