Тијана Хил: Вратите ми девојчицу са звездама у коси

Има нешто у мени 

Има нешто у мени:
неко  тајно створење чучи,
неки вилењак што вилени
ил' зли гоблин што неће да учи.

Ту је  и нежна, добра вила,
лепа принцеза што снива у души,
храбри змај што никако да рашири крила
који бљује ватру и све пред собом руши.

Чучи дубоко трепераво биће,
осећам га, ту је, тако ми свега:
па не добијам ваљда џабе  лептириће
сваки пут када прођем поред њега?

Тај створ је тајанствен, сам на овом свету
од куда се баш сада створио?
Зар је чекао да будем у пубертету
да ли се икада он са тиме борио?

Што се сад узбудио, а глава му пазна?
срце дамарима осећања пуни,
љубав је предивна, али и грозна
када се од ње и ово митско биће збуни.



Вратите ми девојчицу са звездама у коси

Вратите ми девојчицу са звездама у коси!
која не држи успомене попут лутке,
не ставља грешке прошлости ко' терет на своје бреме
која зна да воли, вреднује тренутке,
не враћа се стално у неко лепше време.

Вратите ми девојчицу са звездама у коси!
која има праве другове и другарице
воли да се дружи с' њима, што је главно,
не прича о детињству попут неке старице
ко' о лепим успоменама ишчезлим давно.

Вратите ми девојчицу са звездама у коси!
да ми је знати, где ли се скрила.
ишчезла у сутон, одлетела ко' птица.
Вратите ми девојчицу са звездама у коси
Која живи живот насмејаног лица. 


О)сећања

Дуго се видели нисмо
ал' одлучио је у мисли да ми крочи,
море ме много подсећа на њега
плаво и дубоко, као његове очи.

На ветру се вијори класје,
као његова златна коса,
чини се да ми је тако близу
златни чуперак, тик до мога носа.

То сазвежђе пегица на његовом лицу
ко с' неба звезде ми се смеше,
изгледам чудно док о њему мислим
јер душа ми уз њега плеше.

Уздишем док гледам кроз прозор
да ли се и он икада мене сети?
Мој свет  трепери ко птичја крила
али ипак је успео туда да пролети. 


Улица снова

Гледам кроз прозор улицу пусту,
седи ћутке,у самоћи.
Тек понеки ауто њом прозуји
да прекине мир летње ноћи.

Спавају скоро сви у граду,
једино се смеше звезде из свемира.
Уличне светиљке ноћ украду
да осветле пут главама пуним немира.

“Лези да спаваш”, Месец ми рече:
"Ништа се не брини, ја сам на стражи,
гледам ту улицу свако вече,
главу на јастук и сан потражи".