Теодора Марковић: Драматизација по мотивима бајке Ханса Кристијана Андерсена „ Девојчица са шибицама“ , Београд, јун 2021

Лица:
МАЛА(13)
МАМА(33)
БАБА(70)
ТАТА(41)
ЦРНИ(27)
ПРОСТИТУТКА(25)
МАКРО(50)
БЕСКУЋНИК(63)
ДРАГИ(40)
Комад се догађа у дневној соби једноспратне куће у неодређеном месту. На сцени, ближе просценијуму, је сто са три столице. Иза њега је јелка, око које су расути украси. У дубини је љуљашка на којој баба седи током читаве представе. Просценијум означава свет у коме су јунаци искрени једни према другима или према себи. А ван тога? Ван тога је вечита зима.

I


Колико ће та срећа да кошта?
Сцена је у мраку, чује се песма „ Моја мама дивно прича“.
ГЛАС(офф):
Моја мама дивно прича сваке ноћи
О некаквим принчевима што ће доћи,
И принцеза има нека у тој причи,
Мама каже да на мене она личи...
Светло се полако пали. На ивици сцене седи Мала која гледа у публику. Песма и даље тече. Светло обасјава сто иза Мале, за којим седи МАМА која штепа нешто на машини за шивење. У дубини је љуљашка на којој седи БАБА, оседела и погурена тако да јој се лице не разазнаје. Љуљашка се равномерно клати у ритму песме. Музика стаје.
МАЛА: Шта има да се једе?
МАМА: Стрпи се, само што није стигао.
МАЛА: Који је овај по реду мама?
МАМА: Немој ти мене да испитујеш! И окити ову јелку већ једном...
МАЛА: Мрзи ме... 
МАМА: Је л’ има нешто да тебе не мрзи?
МАЛА: Има... Не мрзим ме да посматрам људе напољу.
МАМА: То је неки поремећај. 
МАЛА: Аха... 
МАМА: Спремила сам пуњене паприке и плазма торту.
МАЛА: Аха...
МАМА: Он много воли плазма торту.
Мала се забаци уназад, легне на леђа.
МАЛА: Воли и да те јебе?!
МАМА: Много си ти пустила ту језичину... Не знам где купиш те речи. 
Мама узима сукњу коју је проштепала, загледа је. Одлази до Мале, хвата је за руку и повлачи је са ивице сцене. Показује јој сукњу.
МАЛА: Није лоше. 
МАМА(увређено): Да средиш оно тамо! И окупај се.
МАЛА: Нема топле воде.
МАМА: Он ће да га поправи... Добар је човек, веруј ми...
Мама журно одлази са сцене. Мала незаинтересовано качи украсе на јелку. Баба придиже главу у правцу Мале. Почне да меша шпил карата.
БАБА: Ај’ по једну партију... У шта, да ћу да те добијем? 
Мала се тргне. Погледа у бабу. Затим настави да качи украсе.
МАЛА: Што ти је требало оволико?
БАБА: Дуриш се, и даље си моја Мала.
Мала отрчи до ње и загрли је. Седа поред ње на љуљашку.
МАЛА: Ајде дели, ко вуче мању, игра први.
Баба усхићено испружи шпил. Мала извлачи карту, а затим и Баба.
МАЛА: Деветка.
БАБА: Двојка треф.
МАЛА: Ајде опет, ово се не важи.
БАБА(задиркујући је): Уплашила си се!
МАЛА: Е баш нисам!
БАБА: Е баш јеси. Већ сам те победила!
Мала јој, дурећи, се окрене леђа.
БАБА: Ајде, ајде... Донела сам ти нешто. 
Мама дотерана улази на сцену. Ставља столњак преко стола. Види да јелка и даље није окићена.
МАМА: Мала! Долази овамо! Мала!
Мала силази са љуљашке и долази до стола.
МАЛА: Што се дереш? Причам с’ бабом.
МАМА: Ниси ваљда опет почела? Ајде молим те, без тих фантазија пред њим... Молим те! 
МАЛА: Али мама, ниједном ниси дошла да је видиш.
МАМА: Зато што је нема. Нема је већ 3 године... Она више не постоји... И немој да ме узнемираваш твојим маштаријама.
Чује се звоно. Мама хаотично скупља украсе и ставља их на јелку. 
МАМА: Намести ово, брзо! Ево, долазим!
Јелка изгледа смешно са нескладно окаченим украсима. Мама истрчава са сцене. Мала у пиџами, рашчупане косе непомично стоји поред јелке. Улазе мама и ЦРНИ. Мама чврсто притиска букет цвећа у рукама. Показује Малој да приђе.
МАМА: Црни, ово је моја ћерка.
Црни се сагиње ка њој. Пружа руку како би Мала „ бацила коску“. Мала га равнодушно гледа.
МАЛА: Зови ме Мала! 
МАМА: Љубави, обуци нешто топлије, прехладићеш се.
МАЛА: Не брини, нећу те више бламирати.
Мала оде.
МАМА: Ово дете је прави превремени пубертет... 
ЦРНИ: Полако тек је почело...
МАМА: Треба јој да се мало навикне, још увек није прихватила његов одлазак.
ЦРНИ: Не брини, биће времена за упознавање.
МАМА: Шта ћеш да попијеш?
ЦРНИ: Ма није битно, седи мало са мном... Лепа си. 
Мама седа у крило Црном. Љубе се. Мала улази обучена у тренерку, закачене косе.
МАЛА: Је л’ си задовољ...
Мала се згади кад их види.
МАЛА: Да није мало рано за ове сцене?
МАМА: То није ништа чудно. 
МАЛА: Тата бар није доводио друге жене!
МАМА: Није, он је ишао код њих.
МАЛА: Немој да лажеш, ништа ти не верујем.
ЦРНИ: Могу ја да дођем и други пут...
МАМА: Не, Црни... Мала мора да научи како се прича са старијима. Нисам ти ја вршњакиња. Је л’ јасно?
Мала љутито одлази код баке. Љуљају се заједно. Црни грли маму.
МАМА: Извини, молим те. Ко зна шта мислиш о нама... 
ЦРНИ: Слушај, кренуће на боље. Почећемо да сређујемо ово мало по мало...
МАМА: Кућа је превише стара...
ЦРНИ: Купићемо онда нову!
МАМА: Од којих пара Црни? 
ЦРНИ: Узећу од мојих, фирма ради све боље и боље. Мораш да ми верујеш.
МАМА: Бојим се.
Мама грли Црног, светло се гаси. Обасјана је само љуљашка на којој су баба и Мала. Баба кредом црта школице. 
МАЛА: Бојим се.
БАБА: Чега?
МАЛА: Да је заборавио како изгледам. 
БАБА: Добар тата не оде, он остане.
МАЛА: Ја га се сећам само са слике.
БАБА: Пусти то, ајде да се играмо. 
Баба баца коцкицу на одређени број, затим скакуће до њега.
МАЛА: Сваког викенда упознајем новог...
БАБА: Она ти даје дом. 
МАЛА: Ово није дом...
БАБА: А где би ти?
Мала сада баци креду, затим скакуће до одређеног броја.
МАЛА: Негде, што даље из ове куће, овог града, ове државе... Негде далеко где ћемо поново бити нас троје.
БАБА: Мислиш као породица?
МАЛА: Да.
БАБА: То не значи да бисте били бољи...
Мала се готово дури, стоји тако што је окренула леђа баби. Избегава да је погледа.
БАБА: Имам нешто за тебе.
Мала се враћа до бабе. Баба вади кутију са шибицама. Даје их Малој. Мала отвара кутију. Баба цупка од узбуђења.
МАЛА: Е бре баба, могла си више да се отвориш. Надала сам се да су унутра неке паре, кад оно три шибичице.
БАБА: Немој да си глупа... Узим то...
МАЛА: Шта могу са овим?
БАБА: Да испуниш оно што највише желиш.
Светло обасјава постављен сто. Мама сипа супу Црном.
МАМА(виче): Мала, дођи да једеш.
МАЛА: Не могу, причам са бабом.
ЦРНИ: Ниси ми рекла да живите са твојом мајком.
МАМА: Ма она се тако шали, мајка ми је мртва... Мала сместа долази.
БАБА: Немој да идеш, па нисмо ни почеле да се играмо... 
МАЛА: Морам...
БАБА: Добро, али ником ни речи о шибицама.
Мала климне главом и невољно оде. Баба поново седне на љуљашку. Мала седне за сто са Мамом и Црним.
МАЛА: Нећу ја супу. Дај торту.
МАМА: Добро не мораш супу, сипај паприке.
ЦРНИ: Та торта је примамљивија, у праву си.
МАЛА: Ако сам у праву, подуваш ми кару. 
Мала прасне у смех, Црни се загрцне са супом, благо се насмеје, мама затечено посматра Малу.
МАМА: Иста си твој отац! Брзо поједи то и иди да радиш домаћи.
МАЛА: Сад је распуст.
МАМА: Рекла сам нешто! 
ЦРНИ: Немој, добра је фора.
МАМА: Ти ћути, већ улица проговара из ње.
Мала устаје од стола.
МАЛА: Господине, било ми је драго да сам Вас упознала. До следећег виђења.
Мала одлази.
МАМА: Затвори прозор у соби, дува промаја.
МАЛА(из оффа): Затвори га ти, можда тако приметиш шта се дешава ван твог света.
Мама бесно устаје од стола. Црни је задржава.
ЦРНИ: Лепото, пусти, проћи ће... 
МАМА: Диван си!
ЦРНИ: Волим те!
Мама га грли, ћути.
ЦРНИ(разочарано): Добро идем ја сад...
МАМА: Чекај ниси торту пробао! 
ЦРНИ: Нека... 
МАМА: Шта је било Црни?
ЦРНИ: Колико ти треба?
МАМА: Две, три хиљаде... Газда касни са исплатом и овај месец.
Црни вади штос новчаница на сто.
ЦРНИ: Није ти место у тој кафани... Ево... Донећу сутра и нешто хране, да будете мирне на неко време... И стварно ми је стало, знаш... 
Црни узима капут са столице, облачи га.
ЦРНИ: Мала, можеш да дођеш?
Мала долази до њега. Он јој пружа кутију обмотану украсним папиром.
ЦРНИ: За тебе.
МАЛА: Хвала. Већ идеш? 
ЦРНИ: Имам пуно посла.
МАЛА: Добро Црни... Немој да се преоптеретиш.
Мама помаже Црном да се обуче, љуби га.
МАМА: Волим те!
Црни се озари. Збуњено оде. Мама почне да распрема сто.
МАЛА: Шта си то рекла?
МАМА: Шта сам рекла?
МАЛА: Рекла си да га волиш.
МАМА: Па шта?
Малој се пуне очи сузама. Мама склања столњак са стола и излази са сцене. Мала вади кутију са шибицама, пали једну.
МАЛА: Желим да се тата врати кући!

II


„ Моћни пламен долази након искрице“
Сцена је у мраку, чује се песма „ Браћу не доносе роде“.
ГЛАС(офф):
И рече са врата:“ Доносим ти брата“.
А тата?
„ А тата к’о тата“, каже
А тата збори опет: Доста је било бајке. 
Светло се полако пали. Мала седи за столом, ради домаћи. Баба непомично седи на љуљашци у погуреном положају. Црни и Мама наизменично пролазе сценом, гласни су.
ЦРНИ: Где си ми ставила ону карирану кошуљу?
МАМА(ОФФ): Нисам уопште пипала твоје кошуље...
ЦРНИ: Добро, помози ми... Закаснићу...
Црни излази са сцене. Мала нервозно жврља по свесци. После пар тренутака, Мама изађе на сцену, држећи кошуљу у једној руци и кафу у другој.
МАМА: Нашла сам...
Црни јој се хитро приближава.
ЦРНИ: Пази да не проспеш кафу...
Мама преврне очима, Црни је пољуби и оде. Мама седа за сто поред Мале, отима јој свеску.
МАМА: Шта радиш ти ово?
МАЛА: Не могу да се сконцетришем због вас...
МАМА(виче): Је л’ хоћеш можда глуву собу да ти изградим?
Црни се враћа на сцену, обува се у ходу. Мама му прилази намешта му крагну. Затим га пољуби.
МАМА: Шта ћеш за доручак?
ЦРНИ: Може сендвич.
МАМА: Нема саламе. 
ЦРНИ: Како нема? Јуче сам купио.
МАЛА: Ја сам појела... Је л’ то неки проблем?
Црни одмахује руком.
ЦРНИ: Ништа, купићу нешто успут. 
МАМА: Идем ја до продавнице. Мала, заврши домаћи док не дођем.
МАЛА: Аха...
ЦРНИ: Како иде та математика?
Мала бесно преврне очима, узме свеску и оде код бабе. Светло обасјава само љуљашку.
МАЛА: Баба, бааа баааа!
Баба се усхићено исправља.
БАБА: Чега ћемо да се играмо?
МАЛА: Откад је код нас, нит спавам, нит могу да гледам ТВ, немам бре где патике да ставим... Свуда је он, његов одвратни мирис, глас...
БАБА: Чини ми се да је мама срећна.
МАЛА: Срећна је јер има чије паре да троши.
БАБА: Ти си безобразна девојчица!
МАЛА: Нисам, само су правила важила док је тата био ту.
БАБА(бесно лупа ногама у под): Безобразна си! Јеси, јеси, јеси!
МАЛА: Нисам, нисам и нисам... Али сваки пут кад га видим, осетим да има нешто зло у њему. Нешто што ме одбија...
БАБА: Он је добар. Стално ти купује нешто...
МАЛА: Да, баш због тога.
Баба узима Малој свеску из руке. 
БАБА: Шта ти је то?
МАЛА: Ма никако да поставим ову неједначину.
БАБА: Ма шта ће ти то... Ајде да се играмо.
Мала зачуђено гледа у бабу. Баба меша шпил карата. Мала извади из џепа кесу бомбона и почне да једе. 
БАБА: Шта ти је то? 
МАЛА: То ми је он купио.
БАБА: Дај мало мени... 
МАЛА: Е не може, што мораш све да пробаш... 
БАБА: Цицијо!
МАЛА: Аха...
Светло обасјава поново читаву позорницу, Црни намешта кравату. Чује звоно на вратима. Мала се тргне.
ЦРНИ: Ајде уђи, спремам се, нисам закључао...
Црни окренут леђима, стојећи пије мамину кафу која је остала на столу. Иза њега се појављује ТАТА.
ЦРНИ: Је л’ си купила саламу?
ТАТА: Добар дан.
Мала се озари и скочи за љуљашке.
ЦРНИ: Ко сте Ви?
МАЛА: Тата...
ТАТА: Па где је моје дете? Ајде, дођи... 
Тата показује Малој рукама да приђе. Мала полако корача ка њему, затим му потрчи у загрљај.
МАЛА: Предуго те није било. Бројала сам сваки дан... Недостајао си...
ТАТА: Сад сам ту.
Грли га.
ТАТА: Велико моје дете.
МАЛА(смеје се): А мене сви и даље зову Мала.
Црни и тата се гледају.
ТАТА: Ко је овај?
Улази мама. 
МАЛА: Немам појма.
ЦРНИ: Није сад време за форе, Мала.
МАМА: Откуд ти овде?
ЦРНИ: Реци лепо ко сам.
ТАТА: Значи то је нови дечко?
МАЛА: Више као неки течко.
МАМА: Ко ти је дао за право да тек тако дођеш у нашу кућу?
ТАТА: Имам право да видим своје дете.
МАМА: И обавезу да на време плаћаш живот тог детета.
Мама баца ствари из продавнице.
ТАТА: Надокнадићу све...
МАМА: Што си дошао?
ТАТА: Полако...
МАМА: Немој ти мени полако. Малу можеш да виђаш кад се најавиш, а не кад се теби ћефне.
МАЛА: Ово је и татина кућа.
Тата одмерава Црног.
ТАТА: Ово је свачија кућа колико видим.
МАМА: Имаш неки проблем са тим?
ТАТА: Не, знам да си ти увек волела пилетину.  
ЦРНИ: Како сте Ви то закључили?
ТАТА: Још и персира, баш је сладак.
ЦРНИ: Ја морам на посао. А и свакако сам сувишан овде.
МАМА: Чекај Црни, сендвич...
Црни одлази.
МАЛА: Хоћемо тата и ја сендвич.
Мама баца саламу на сто. 
МАМА: Направи га сама.
Мама одлази.
ТАТА: Није добре воље?
МАЛА: Није од кад си ти отишао. Шта ћеш у сендвич?
ТАТА: Чекај прво да видиш шта сам ти донео.
Тата вади из торбе пуно грицкалица и слаткиша. Мала срећно отвара слаткише и халапљиво их једе.
МАЛА: Није теби лоше тамо.
ТАТА: Није. Снашао сам се.
МАЛА: Мама ми је рекла да сад имаш нову породицу.
ТАТА: Ти си моја породица.
МАЛА: А они?
ТАТА: И они су... Лепо нам је, тамо често сија Сунце, онда ми одемо на плажу и купамо се по цео дан. 
МАЛА: Волела бих да видим море... 
ТАТА: Научио бих те да пливаш, да рониш, скачеш салто...
МАЛА: Мама никад није хтела да ме води... Сваког лета измисли нови разлог... Можда се овајдимо од Црног ову сезону...
ТАТА: Какав је он?
МАЛА: Превише добар за нас.
ТАТА: Је л’ мами лепо?
МАЛА: Ништа другачије од оних раније... Та прича се понавља од кад си отишао... Она види срећу у потрази за љубављу... Ја то не разумем, мени су сви дечаци из одељења као браћа... Ја ни не знам како је то бити заљубљен... 
ТАТА: Полако Мала, не жури да одрастеш... 
Мала се растужи, окрене главу како не би гледала у тату. 
ТАТА: Ако хоћеш крени са мном. 
МАЛА: А мама?
ТАТА: Веруј ми, тамо ће да ти буде боље.
Мама улази.
МАМА: Шта си јој ово купио? Има шта да једе, не треба јој. 
ТАТА: Узми, склони ово у собу.
Мала узима грицкалице. Излази са сцене.
ТАТА: Лепа си и даље.
МАМА: Шта хоћеш?
ТАТА: Ни кафа, ни вода... Тек тако, после пет година?
МАМА: Буди срећан што још увек седиш овде.
ТАТА: Значи он може, ја не?
МАМА: Он је бољи.
Светло се гаси за столом. Обасјава се само љуљашка. Мала једе, прилази љуљашци и седа на њу.
МАЛА: Он је бољи.
БАБА: Је л’ ћутиш ти некад?
МАЛА: Он мора да остане.
БАБА: Он жели да одеш. 
МАЛА: Где?
БАБА: Мораћеш да бираш. Тамо нема ни маме ни мене.
МАЛА: Ни Црног?!
БАБА: Тамо је само тата. 
МАЛА: Ја не знам где припадам. Али знам да ми је лепо кад су обоје са мном. 
БАБА: Они ће кренути даље.
МАЛА: Шта ако престану да ме воле? Ма уосталом, шта ти знаш...
БАБА: Ништа, имаш мене...
МАЛА: Ти си прошлост.
Мала загрли баку, снажно се љуљају. Светло обасјава читаву сцену. За столом седе мама и тата. Тата вади флашу вискија из торбе.
ТАТА: Донеси неке чаше.
Мама непомично седи.
МАМА: Видим и даље си исти... Нећу са тобом да пијем, хоћу да знам зашто си дошао.
ТАТА: Ниси срећна.
МАМА: Је л’ треба да се смејем на сав глас да би ме ти сматрао срећном? Мука ми је од тебе.
ТАТА: И мени од ове куће. Ништа се није променило. 
МАМА: Ми смо се променили. А ти сад можеш да идеш...
ТАТА: Хоћу, врло брзо... Али прво ми треба твоја сагласност.
МАМА: Сагласност за шта?
ТАТА: Знаш ја сад тамо имам породицу, скућили смо се...
МАМА: Рекла сам ти већ да ме то не занима, хоћу да платиш шта дугујеш.
ТАТА: О томе се и ради. Платићу, више него што треба, желим... 
МАМА: Одлично, сагласна сам.
ТАТА: Желим да Мала иде са мном!

III


„ Када долази туга- долази у мноштву“
Сцена је у мраку. Чује се песма „ Кад је био мрак“.
ГЛАС(офф):
Кад је био мрак, кад је био мрак, појурила
Мачка миша чак, чак, чак. Појурила мачка
Миша чак, чак, чак, а да л’ га је прогутала,
То ни она није знала- јер је био мрак, 
Јер је био мрак...
Светло обасјава сцену, на просценијуму седи Мала која гледа директно у публику. Обмотана је ћебетом тако да јој се види само лице. Иза ње за столом седи мама која ушива џемпер. Баба се лагано љуља на љуљашци.
МАМА: Седиш тако по цео дан... 
МАЛА: Људи су ми занимљивији ноћу. 
МАМА: Иди да спаваш.
МАЛА: Чекам Црног, обећао је да ће донети неку клопу. И што ме смараш? Шта ти ја па сметам?
МАМА: Лежеш све касније, а ускоро почиње школа. Ако си гладна, знаш где је фрижидер. Ако ти се то не једе, молим лепо, на спавање.
МАЛА: Шта се дешава мама?
МАМА: Ништа, сем што се ти понашаш као дериште.
Мала невољно устане и крене ка излазу.
МАЛА: Детињасто је то што ме лажеш. Знам да тата хоће да ме одведе. А и ја хоћу да идем са њим.
МАМА: Мала... Чекај...
Мала нестаје са сцене. Мама крене за њом, али је прекине куцање на вратима. 
МАМА: Не могу да верујем да си опет заборавио кључ.
Мама ужурбано излази са сцене. Улази са татом који је наслоњен на њу. Шапућу.
МАМА: Је л’ си ти нормалан? Скоте пијани...
ТАТА: Малу да видим... сам хтео.
МАМА: Спава сад. Дођи сутра, Црни само што није стигао.
ТАТА: Бојиш се?
Тата крене ка излазу, па ипак застане.
ТАТА: Је л’ љубоморан, а?
МАМА: Што си дошао? 
ТАТА: А је л’ се сећаш ти оне вечери? Била си главна у граду. Кратка сукња, дуге ноге, дуга црна коса... Добро, нисам ни ја био лош.  
МАМА: После петнаест година ја сам и даље главна, а ти и даље јуриш по кафанама.
Смеју се.
ТАТА: Остарио сам.
МАМА: Остао си скот.
ТАТА: Нисам ја био за тебе...
МАМА: Иди у хотел.
ТАТА: Тамо нема никог мог.
МАМА: Онда се врати тамо одакле си дошао. 
ТАТА: Она је добра жена... 
МАМА: Онда немој да поквариш. Иди сад.
ТАТА: Је л’ си срећна?
Мама гледа у под.
ТАТА: Тако сам и мислио... 
МАМА: Ја и сад не знам што ти све ово дозвољавам. Ниси заслужио да те погледам.
ТАТА: Дошао сам да се искупим. Да надокнадим пропуштено.
МАМА: Никад ти ниси био ту. А сад и сумњам да ћеш икад бити.
ТАТА: Видећеш, спреман сам много да уложим у њу.
МАМА: Није све у парама.
ТАТА: Јесте, све има цену.
МАМА: Заборављаш шта си некад био.
ТАТА: Зато сам и отишао, да заборавим.
МАМА: Је л’ она добра мајка?
ТАТА: Прилично.
МАМА: Волиш је?
Тата слегне раменима.
ТАТА: Волим тебе.
МАМА: Било, прошло. Доста си лагао. 
ТАТА: Имамо Малу, није прошло.
МАМА: Што радиш ово? Пет година те нема да питаш како је, да ли јој је испао зуб, да ли је научила да пише, с времена на време шаљеш неки бедни новац, а сад долазиш као неки Месија... Мислиш да можеш тек тако да узмеш нешто што ми припада?
ТАТА: Не мислим, нудим ти. Ти одлучи... Плаћам са каматом. 
МАМА: Чије су то паре? Твоје или њене?
ТАТА: Претерујеш... 
МАМА: Уморна сам...
Тата се уноси Мами у лице. Веома су близу једно другом.
ТАТА: Никад ниси била лепша...
МАМА: Само отежаваш...
ТАТА: Треба ми да верујеш.
МАМА: Немој да зајебеш овај пут са Малом.  
Тата климне главом. Црни улази у собу, Мама се хитро измакне. Притрчи до Црног и овлаш га пољуби. Скида му јакну.
МАМА: Љубави... 
ЦРНИ: Видим да сад имамо и ноћне посетиоце.
МАМА: Он је већ кренуо, седи... Јеси гладан?
Црни и тата се непомично гледају. 
МАМА: Донећу ти нешто да поједеш.
Мама одлази са сцене. Црни седа за сто.
ЦРНИ: Седи.
Тата и даље супериорно стоји.
ТАТА: А вас двоје? Планирате свадбу?
ЦРНИ: Тебе сигурно нећемо звати...
ТАТА: Види Црни, теби је у циљу да имаш добар однос са мном. Ако ја одведем Малу, теби остаје она. Само за тебе... И нема више препрека...
ЦРНИ: Само ти буди даље од нас.
ТАТА: Она воли мене, а волим и ја њу. Некад ствари нису једноставне између двоје људи. Деси се живот, па заборавиш и страст и одмор, и смех... Почнеш да живиш за неког другог. А то за шта живите, вас неповратно веже. Разумеш?
ЦРНИ: Не разумем. Ти си тамо, она овде, ви не постојите.
ТАТА: Постојимо... Све док је Мале, постојимо... Ако буде између вас беба и ви ћете постојати, до тада си ништа наспрам мене... Зато ти кажем, у интересу ти је, да Мала крене са мном.
ЦРНИ: Какву игру играш?
ТАТА: Ону у којој сигурно добијам, ако се не промениш. Превише си млак... Погледај ту косу, тај став, ту одећу... Као дечак у костиму озбиљног мушкарца. Одрасти Црни, бори се за оно што желиш да имаш.
Мама уноси храну. Погледом прекори Тату.
МАМА: Ја сам мислила да си ти већ пошао.
Тата благо потапше Црног по образу.
ТАТА: Следећи пут немој толико да се задржиш на послу.
Тата изађе са сцене. Црни непомично седи за столом, Мама је преко пута њега. Црни узима храну, нервозно једе, Мама настави да ушива џемпер избегавајући да га погледа.
ЦРНИ: Лепото, шта ти је?
МАМА: Ништа... 
ЦРНИ: Није правио никакве проблеме?
МАМА: Ма не, не... 
ЦРНИ: Мени се чини да баш јесте.
МАМА: Ма дај Црни, само се шалио...
ЦРНИ: Шта је то тако добро урадио данас?
МАМА: Шта се дешава са тобом? 
ЦРНИ: Је л’ заспала Мала?
МАМА: Јесте.
ЦРНИ: Онда ми реци лепо шта је хтео. Је л’ донео паре?
МАМА: Каже да ће тамо да јој буде боље, да ће његова жена да је научи језик, да ће се школовати у добрим школама... 
ЦРНИ: А паре?
МАМА: Јебале те паре Црни. 
ЦРНИ: Па да, већ те је обрлатио, већ имаш разумевања за господина. Да нећеш можда да га правдаш што те је оставио са малим дететом? Што те је варао на све стране? 
МАМА: Црни, довољно ми је сјебан дан... 
Црни долази до Маме. Пољуби је. 
ЦРНИ: Извини, само не желим да те опет повреди... 
Мама климне главом. Црни почне страсно да је љуби, готово насрћући на њу.
МАМА: Немој Црни, нисам расположена.
ЦРНИ: Само мало, лепото... 
МАМА: Не могу сад...
ЦРНИ: Ајде, кад те молим.
МАМА: Рекла сам да не могу! Склони се!
Мама дрхћући одлази до просценијума. Седне на ивицу. Црни нервозно шета горе-доле.
ЦРНИ: И значи то је то? 
Мама ћути.
ЦРНИ: Одговори кад те питам! Реци лепо, Црни јебига зајебала сам се. Не волим те, скупи ствари и пали. Је л’ тешко то да ми кажеш?
МАМА: Што ти мислиш да се врти све око тебе? Хоће да ми одведе дете. Је л’ теби то зајебанција? Је л’ мислиш да је лако да пустиш нешто што си гајио 13 година да оде, да се не врати, да заборави ко си...   
ЦРНИ: Можеш да бираш.
МАМА: Ниси имао жељу до сад ни да ме посаветујеш.
ЦРНИ: Ко је мене па и питао за мишљење? Не може да ме смисли откако сам ушао у ову кућу. 
МАМА: Рекла сам ти да јој треба времена.
ЦРНИ: Треба јој и васпитања.
Црни застане, непријатно му је.
ЦРНИ: Лепото, знаш да нисам тако мислио...
МАМА: Мислио си... Најлакше је рећи да је размажена, неваспитана... Нико да се пита како сам успела да одгајам дете, радим, омогућим јој сваки оброк... Свима је лакше да оду, па да критикују... Ја сам мислила да си бар ти другачији...
ЦРНИ: Јесам... Само... Мораш да је пустиш да бира. 
МАМА: Она не зна коју средњу школу жели да упише, а камоли шта жели са животом. 
ЦРНИ: А он? Је л’ зна он шта жели са животом?
МАМА: Црни... Он је њен отац. Променио се тамо.
ЦРНИ: Супер, онда је пусти да иде. Ако се променио, ја не видим проблем.
МАМА: Млад си... Не разумеш...
ЦРНИ: Објасни ми, лепото.
МАМА: Како ће тамо сама? Ко зна каква је та жена, то место...
ЦРНИ: Ни Мала није најпитомија.
МАМА: Не знам Црни, конфузно је све... 
ЦРНИ: Слушај, нуди ти лепе паре. Узми то, саградићемо нову кућу, средити живот...
Мама одмахује главом.
ЦРНИ: Саслушај ме. Чим заврши школу Мала ће моћи да се врати. Док сређујемо живот, имаће прилику да се упозна са нечим новим. 
МАМА: А шта ако јој се тамо допадне?
ЦРНИ: Знаћеш да је срећна... Она има довољно година, избориће се. Почни да мислиш мало на себе. Ево, у чему си се ти остварила?
Мама ћути.
ЦРНИ: Ћутиш, јер знаш да стојиш у истом месту већ 15 година. Пролази ти живот. Пусти је, врати ће се... Одрашће, схватиће неке ствари. Мораш да ми верујеш, океј?
МАМА: Океј... 
ЦРНИ: Са мном ћеш започети нови живот, можда ћемо ускоро и имати бебу, ја ћу да те негујем, све што треба. Не брини нећеш остати сама... Уз мене ћеш живети како заслужујеш.
Црни крене да је пољуби, мама се измакне.
МАМА: Од кад ти знаш шта ја заслужујем?
ЦРНИ: Ма дај, не дури се, лепото... Све те је ово изморило... Кад Мала више не буде у центру пажње одрашће. Мисли мало на себе... На своју будућност. То имаш са мном.
МАМА: Црни, понашаш се јако чудно.
ЦРНИ: Извини, али цела та ствар са њим... Само се створио тек тако... Не желим да те изгубим.
МАМА: Добро, смири се... Позваћу га сутра на вечеру. 
Црни љуби маму. Светло изнад њих се гаси.

IV

„ Не бојте се среће, она не постоји!“
Сцена је у мраку. Чује се песма “ Страшан лав”.
ГЛАС(офф):
Страшно, страшно!
Зуби оштри, поглед зао,
Он за милост није знао!
Страшно, страшно!
Светло обасјава читаву сцену. Мала и Црни седе за столом. Чисте есцајг. Мала заправо не ради ништа, досађује се.
МАЛА: Упознао си моју маму у неком бару?
ЦРНИ: Откуд ти то?
МАЛА: Маме често нема ноћу.
ЦРНИ: Тако је било и док је тата био са вама?
МАЛА: Не, тад је увек била овде. 
Црни све нервозније типка по тастатури.
ЦРНИ: Тако кажеш?
МАЛА: Тако. 
ЦРНИ: Твоја мама је добра жена.
МАЛА: Неки кажу да није.
ЦРНИ: Не знају сви твоју маму.
МАЛА: Колико је ти знаш?
ЦРНИ: Довољно. Чисти то, ајде...
Мала се цери. Црни нервозно слаже есцајг и што жустријим покретима га брише. 
МАЛА(подсмешљиво): Шта је Црни? Нешто те мучи?
ЦРНИ: Ништа, радим...
МАЛА: Знаш да мени можеш све да кажеш.
ЦРНИ: Да, да...
Поново завлада непријатна тишина.
ЦРНИ: Шта ти је мама причала о мени?
МАЛА: Јао бре... Ај нешто занимљивије Црни.
ЦРНИ: Радим... 
МАЛА: Ау што си досадан...
Мала одлази од стола, седа код баке на љуљашку. Улази Мама са столњаком.
МАМА: Помери то, треба да поставим...
ЦРНИ: Нисам завршио...
МАМА: Само што није дошао.
ЦРНИ: Је л’ сад треба да стане свет што он долази?
МАМА: Напет си.
Црни спушта прибор на сто, а Мама столњак. Масира леђа Црном, затим спусти руке ка његовом међуножју. 
ЦРНИ: Немој, не треба.
МАМА: Само се ти опусти.
Мама љуби Црног по врату. Црни се измиче.
ЦРНИ: Шта ти мислиш о мени?
МАМА: Опусти се!
Црни нагло устаје са столице.
ЦРНИ: Извини, не могу...
Црни брзо намешта панталоне.
МАМА: Шта ти је?
ЦРНИ: Ти њега још волиш?
МАМА: Црни... Ја имам дете са њим...
ЦРНИ: Ја хоћу да имам дете са тобом.
МАМА: Полако... 
ЦРНИ: Обећај! Обећај ми да ћемо имати бебу.
МАМА: Не знам, не могу тек тако...
ЦРНИ: Мала ће да оде, ми ћемо да имамо нову породицу.
МАМА: Мала је моја породица.
ЦРНИ: А ја?
МАМА: Ти си себичан и незахвалан.
ЦРНИ: Шта хоћеш ти од мене?
МАМА: За почетак, да се понашаш као зрео мушкарац.
Црни узима лаптоп, бесно одлази са сцене. Мама наставља са постављањем стола.
МАМА(виче): Мала, могла би нешто да ми помогнеш... Неће ти круна пасти с главе.
Мала силази са љуљашке, невољно прилази столу и слаже есцајг уз тањире. 
МАМА: Што не позовеш неке другаре на ручак сутра?
МАЛА: Сви су негде отишли... А и шта има да их зовем... После ће да причају по школи каква ми је гајба.
МАМА: Знаш, онда кад си ми рекла да хоћеш да идеш са татом...
МАЛА: Хоћете ти и Црни да имате бебу?
МАМА: Шта причаш то?! 
Тата улази са букетом цвећа у рукама.
ТАТА: Па где је моје дете?
Тата штипа Малу за образ. Мала је и даље тужног израза лица. Мама сипа Малој ручак у тањир.
МАЛА: Не могу, нисам гладна. 
Мама узима цвеће од Тате. 
МАМА: Седи, неће бити лепо кад се охлади.
Тата послушно седне за сто. Покретима руке задиркује Малу, штипајући је за нос. Мала се насмеје. 
МАМА: Тата и ја смо причали, и мислимо да је боље да наставиш живот са њим...
ТАТА: Ти би већ за годину дана могла да наставиш школовање... А онда после имам намеру да улажем што више у тебе... За шта год се одлучиш, да ли је то математика, језици, уметност... Шта год... Тамо постоји добра будућност.
Црни долази до стола, одсечно климне главом ка Тати. Сипа супу у тањир.
МАМА: Код нас можеш да се вратиш кад желиш. Је л’ тако Црни?
ЦРНИ: Наравно.
ТАТА: А може и мама да дође код нас.
Мама и тата се погледају. Мала седи загледана у свој тањир. Црни прекида да једе.
ТАТА: Добро, ајде може и Црни.
ЦРНИ: Баш Вам хвала.
ТАТА: Је л’ се ти некад смејеш?
МАМА: Буди пристојан.
ЦРНИ: Могу и сам да одговорим. Смејем се, кад је нешто смешно. А кад је нешто љигаво и подло, онда и ја постајем такав.
ТАТА: Да, заиста духовит младић. Сипај, молим те...
Тата пружа мами чашу.
ТАТА: Ти не пијеш?
ЦРНИ: Је л’ сам ја на полиграфу?
ТАТА: Не, не... 
Тата се цери, наздравља ка мами.
ТАТА: Живели! Мала? Све је у реду?!
МАЛА: Мука ми је... Морам да легнем... Бићу спремна, кад год...
Мала легне на просценијум. Неко време влада тишина за столом. Тата и Црни једу, Мама тихо плаче.
ТАТА: Добро се држи. Јака је на тату. 
МАМА: Прекини...
Тата вади коверту са парама. Баца их на сто.
ТАТА: Хоћу после овога поново да постанем занимљив?
ЦРНИ: Излази напоље!
Тата подиже руке увис, устаје од стола. Мама гледа у коверту.
ТАТА: Је л’ у реду?
МАМА: У реду.
ТАТА: Отићу ћу вечерас по карте. Хтео сам и да јој купимо неки поклон.
МАМА: То би било лепо. Доћи ћу на станицу вечерас.
ЦРНИ: Нова година је… 
МАМА: Треба да будемо заједно.
ТАТА: Ти ниси део тог плана Црни…
МАМА: Не претеруј! 
ТАТА(Црном): Пази се, лако од мужа дођеш до избацивања из куће.
ЦРНИ: Колико ја знам ти си отишао?
ТАТА: Ти ниси ја. И никада за њу нећеш то ни бити.
Црни га ухвати за крагну кошуље. Мама их раздваја.
МАМА: Доста! 
Окрене се ка тати.
МАМА: Иди, молим те.
Мама стоји између Тате и Црног.
ТАТА: У осам?
Мама потврдно климне главом.
ТАТА: Ал’ без Црног.
Тата помирљиво одлази. Црни поруши столице.
МАМА: Шта радиш то?
ЦРНИ: Све је пореметио, све!
Мама расклања тањире. Одустане, немоћно седне на столицу. Прилази јој Црни. Грли је.
ЦРНИ: Ја ћу све да расклоним... Извини, извини...
МАМА: Где сам погрешила?
ЦРНИ: Нигде, љубави, све ће бити у реду.
МАМА: Продала сам је.
Црни намешта столице.
ЦРНИ: Обе имате прилику да кренете испочетка. Она тамо, ти овде... Средићемо кућу, окречити је у бело, ставити нов намештај... Можемо да преуредимо собу твоје мајке у дечију. 
МАМА: Не желим сад о томе.
ЦРНИ: А кад желиш? Мислиш ти да ја могу тек тако да узимам паре из фирме, да их трошим на тебе и твоје дете... Облачим вас, храним вас... А Црни не добија ништа. 
МАМА: Не требају нам твоје паре, Црни... Све ћу да ти вратим. Ајде реци, колики је рачун? Нећу ја ни од кога више да зависим... 
Мама вади паре из коверте са стола.
ЦРНИ: Остави то! Ствар је у томе, што још волиш оног скота. Гледам те како дрхтиш на сваку његову реч, како стављаш парфем, облачиш најлепшу сукњу, све због њега. Све! 
МАМА: Полудео си, немаш свест више ни о чему... Иди, охлади ту главу мало. Ја добро знам шта осећам... А тренутно осећам да вас мрзим и тебе и њега... Мислите да можете да ми кројите судбину... Сама ћу да се борим, па како прођем. Ти и кад причаш о нама, у ствари причаш о себи.
ЦРНИ: Нисам ти ја крив што си са њим добила дете... Покушавам да те извадим из гована и то ми је хвала...
МАМА: Немој, молим те... Ако не знаш да ме волиш овакву каква сам, онда не заслужујеш ни да ме имаш... Иди, то ти је мој савет.
ЦРНИ: Отићи ћу, ал’ заувек.
МАМА: Ја те не држим.
Црни бесно одлази са сцене. Мама бришући сузе, полако седа на просценијум код Мале.
МАМА: Надам се да ћеш ми опростити једног дана. 
МАЛА: Нисам љута... Само не разумем.
МАМА: Шта не разумеш?
МАЛА: Зашто одрасли све компликују?! Тата воли тебе, ти волиш тату, Црног нико не воли... Просто.
МАМА: Није просто. Има много више несрећних од срећних. Ми смо ови први. Ти не мораш да будеш. Иди тамо, ради на себи, не дај да будеш ово што сам ја. Немој да зависиш ни од кога. 
МАЛА: А ти? Остаћеш са Црним?
МАМА: Не... Неко време ћу остати сама...
МАЛА: Волела бих да будеш срећна.
Грле се.
МАМА: Спавај сад, сутра кад се пробудиш ћекаће те неки лепи поклони...
МАЛА: Шта мама? Шта?
МАМА: Видећеш... 
Мала је пољуби.
МАЛА: И немој више да плачеш, ниси лепа кад плачеш.
Мала оде код Бабе на љуљашку. Мама извлачи неколико новчаница из коверете и излази из собе.  
МАЛА: Не воли га више.
БАБА: Опет се она прави да све зна.
МАЛА: Па кад знам... И шта сад? 
БАБА: Одсећићу ти ја тај језик.
МАЛА: Видела сам је како вади кофер, пакује моје ствари...
Баба снажно загрли Малу, готово гушећи је.
БАБА: Не дам ти да одеш!
МАЛА: Морам. Морам, иначе никада нећемо наћи себе.
БАБА: Ниси више Мала...
Баба је полако пушта из загрљаја.
МАЛА: Још увек имам кошмаре. Сваки пут кад легнем бојим се да ћу опет да сањам... Увек један исти сан. Неке руке ме снажно стежу, осећам страшну хладноћу, крати ми се дах... И... 
Баба је грли.
МАЛА: Шта ће бити са тобом?
БАБА: Ја припадам овде.
МАЛА: Више се нећемо виђати?
БАБА: Не, неко време нећемо.
МАЛА: Обећај ми да ћеш да бринеш о мами!
БАБА: Обећавам. 
МАЛА: Мислићу на тебе стално. Ти за мене никад нећеш бити мртва.
БАБА: Иди сад, пусти ме...
МАЛА: Бојим се...
БАБА: Вратићу се. 
Баба ногама гура љуљашку уназад. Мала силази са ње.
МАЛА: Кад?
Љуљашка се непрекидно клати. Мала посматра бабу.
БАБА: Кад дође време... Не заборави на шибице!
Светло изнад љуљашке се гаси. 
ЦРНИ(офф): Волео сам, е па нека... Нек те сада други воли, тако је од памтивека, мало среће, мало боли...
Мала се стресе. Црни улази на сцену неуредан, тетурајући се. Седа за сто, узима коверту са парама и ставља је у торбу.
ЦРНИ: Мора Црни да уради нешто за себе...
Црни устаје и креће ка излазу. Мала му препречи пут.
МАЛА: Врати паре!
ЦРНИ: Опет не спаваш Мала... 
МАЛА: Видела сам те, вади паре из џепова.
ЦРНИ: Ниси ништа видела, избаци то из главе.
Црни је заобилази. Мала га ухвати снажно за руку.
МАЛА: Мама... Мамаааааааа...
Нико се не одазива.
ЦРНИ: Отперјала а?
МАЛА: То се тебе не тиче. Као што те се не тиче наш новац. 
ЦРНИ: Опет ниси захвална. Можда сам ја узео тај новац, али део њега ми и припада. Где би ти била без мене? Ко ти је куповао све што је требало? Црни. Је л’ тако? Е сад је време да вратиш Црном дуг.
МАЛА: Најебао си Црни... Боље врати те паре. Правићу се да се ништа није десило, ти немој више да долазиш...
ЦРНИ(подсмешљиво): Где ти је мама?
МАЛА: Шта тебе то брига? Колико знам ти си отишао?!
ЦРНИ: И ти ћеш да одеш.
МАЛА: Таквог олоша не заслужује... 
ЦРНИ: Хоћеш све да упропастиш? Слушај, ја нећу да те отерам и нећу да ти мене отераш. Код мене је само питање времена, не успевам да трпим дуго... Не знам зашто ми је то урадила... Видеће курва...
Мала га удара песницама по стомаку. Црни је одгурује.
МАЛА: Да је ниси више тако назвао!
Мала га хистерично напада. Црни је ошамари. Мала падне на под. Стави руку преко носа. Црни седа поред ње, уплашено је загледа. Склања јој руку са лица. Малој из носа тече крв.
МАЛА(вришти): Пусти ме, пусти ме!
Црни је грли.
ЦРНИ: Погледај ме! Погледај ме! Еј, нисам хтео... Обећај ми да нећеш бити жена која обмањује мушкарце... Ни налик мајци, ни налик њој... И ти и ја знамо да је отишла са њим. Он сад стеже њено тело, љуби њен врат, миреше њену косу. Он, не ја...
МАЛА: Ти си луд, склони се.
Црни је јако стеже.
ЦРНИ: Ако сам луд, кажи ми где је.
МАЛА: Не знам Црни, склони руке... Гуше ме... Црни...
ЦРНИ: Немој никад, никад... Никад...
Мала се све јаче тресе. Крв се слива низ њену браду.
ЦРНИ: Обећај ми да нећеш никад бити као она.
МАЛА(муцајући): Обећавам.
Црни је пушта. Унезверено устаје.
ЦРНИ: Никад се та бол не спира, Мала...
Црни одлази са сцене. Светло обасјава само Малу. Мала плаче. Облачи мамин капут. Вади кутију са шибицама. Пали шибицу. 
МАЛА: Желим да ме мама и тата више никад не нађу.
Мала излази са сцене. Мрак.

V


Тога дана ми ћемо рећи паклу:„ Јеси ли се напунио?“
А пакао ће одговорити:„ Има ли још?“ 
Сцена је у мраку. Чује се песма „ Преко брда, преко брега“.
ГЛАС(ОФФ):
Преко брда, преко брега
И дебелог снега
Јуре неке чудне санке
Сребрне и танке...
Осветљава се простор испред сцене. Мала шета испред просценијума. Снег почиње да пада.
МАЛА: Мама, мамице... Мама...
Нико се не одазива. Из мрака излази ПРОСТИТУТКА, оскудно обучена.
ПРОСТИТУТКА: Шта тражиш ти овде?
МАЛА: Мам... Ма-му...
Проститутка вади марамицу из џепа.
ПРОСТИТУТКА: Држи, избриши тај нос... Ја сам сама у смени... Нема никакве маме овде...
МАЛА: Ја не знам како да се вратим кући...
ПРОСТИТУТКА: Кући? Где је твоја кућа?
Мала је на ивици суза.
МАЛА: Више не знам где је...
ПРОСТИТУТКА: Ја радим још пар сати, не могу да губим муштерије... Треба ми да зарадим, да поједем нешто... Треба ми да живим... Разумеш?
Мала бризне у плач.
ПРОСТИТУТКА: Јао, што ми радиш то... Ја не могу да зовем полицију, сјебаће нам посао... Али можда вечерас дође мој Драги, он је један од њих... Он би могао да те одведе кући... 
МАЛА: Чекаћу га...
ПРОСТИТУТКА: Имам времена за једну цигару и после идем... Немој да ме гледаш тако... 
Проститутка пружа паклу цигара ка Малој.
ПРОСТИТУТКА: Хоћеш?
МАЛА: Може... 
Проститутка пали Малој цигару. Мала се накашље.
ПРОСТИТУТКА: Колико имаш година?
МАЛА: Петнаест...
ПРОСТИТУТКА: Што лажеш?
МАЛА: Тринаест... Али за који месец...
ПРОСТИТУТКА: Још си мала...
МАЛА: Заувек ће ме тако звати...
ПРОСТИТУТКА: Шта има лоше у томе?
МАЛА: Нико те не схвата озбиљно.
ПРОСТИТУТКА: Што ти крвави нос?
МАЛА: Што су ти модра колена?
ПРОСТИТУТКА: Људи причају разне бајке... А ништа ни налик томе... Само усамљеност...
МАЛА: И бол... 
ПРОСТИТУТКА: Морам да кренем...
МАЛА: Немој, немој молим те... Колико дуго радиш за њега?
ПРОСТИТУТКА: Не знам, не бројим... Битно ми је да свако вече даје паре...
МАЛА: Ако је дуго, онда смеш још мало да останеш... 
ПРОСТИТУТКА: Колико је то?
МАЛА: Још једна цигарета...
Проститутка се насмеје, вади паклицу.
ПРОСТИТУТКА: Још једна и остала...
Проститутки са леђа прилази МАКРО. Љуби је по врату.
МАКРО: Не радиш ништа јеботе... Немој да ме изазиваш.
ПРОСТИТУТКА: Је л’ дошао неко?
МАКРО: Идемо горе?
ПРОСТИТУКА: Имаш паре?
МАКРО: Имам кокс...
Проститутка се смеје. Љуби га. Мала је вуче за руку.
МАКРО: Шта је бре ово јеботе?
ПРОСТИТУТКА: Изгубила се...
МАКРО: Ајде бежи... Бежи кад кажем...
МАЛА: Чекам драгог... Обећала си ми...
ПРОСТИТУТКА: Мала, нисам ја ништа обећала... Морам да радим... 
МАЛА: Гладна сам... 
ПРОСТИТУТКА: И ја сам... 
Макро прилази Малој.
МАКРО: Ајде скини тај капут да видим каква си.
ПРОСТИТУТКА: Немој, молим те.
Макро разгрће капут Малој.
МАКРО: Равна к’о даска.
ПРОСТИТУТКА: Иди доле низ улицу, трг је пун, сви славе... Пандури су тамо... Неко ће те одвести кући... Ја не могу...
МАЛА: Због њега су ти колена плава...
МАКРО: Шта сере она јеботе?! Ајде улази унутра, можда и буде нешто од тебе...
Макро вуче Малу за руку. Проститутка насрће на макроа. 
ПРОСТИТУТКА: Је л’ се радимо или не?
МАКРО: Радимо се... (Малој) Ајде бежи... 
ПРОСТИТУТКА: Бежи, немој да гледаш...
Мала седа на под. Увија се у капут. Окреће главу на другу страну. Макро и проститутка шмрчу, затим одлазе. Светло на сцени се пали. Мама и тата улазе у собу.
МАМА И ТАТА: Срећна Нова година, Мала!
МАЛА: Малааааа, дођи да видиш шта смо ти купили... Мала, еееј...
Нико се не одазива.
ТАТА: Заспала.
МАМА: Ма нема шансе...
Мама тражи Малу.
МАМА: Нема је...
ТАТА: Како нема?
МАМА: Нема, нема је нигде... 
ТАТА: Зовем полицију.
МАМА: Крв, крв јеботе... 
На сцену улази Црни са ковертом у руци. Светло изнад њих се гаси. До Мале седа БЕСКУЋНИК, увијен у ћебе. Мала се буди.
МАЛА: Је л’ си ти Драги?
БЕСКУЋНИК: А?
МАЛА: Хоћеш ти да ме одведеш кући?
БЕСКУЋНИК: Шта се правиш луда? Ја немам кућу...
МАЛА: Па ја сам мислила на моју кућу...
БЕСКУЋНИК: Ти то мене зајебаваш?
МАЛА: Не... 
Неко време ћуте.
МАЛА: Гладна сам...
Бескућник је загледа.
МАЛА: Је л’ знаш кад ће доћи Драги?
БЕСКУЋНИК: Како он изгледа?
Мала слегне раменима. Бескућник вади кифлу из кесе. Кида на пола. Један део даје Малој.
БЕСКУЋНИК: Ево... И да ме пустиш да спавам...
МАЛА: Хладно ми је... Коче ми се прсти... 
БЕСКУЋНИК: Где су ти родитељи?
МАЛА: Не знам...
БЕСКУЋНИК: Ово је опасно место... 
МАЛА: Не знам како да се вратим...
БЕСКУЋНИК: Бежи! Било где, све је боље од овога.
МАЛА: Где су твоји?
БЕСКУЋНИК: То се не пита! Је л’ јасно?!
МАЛА: Јасно... 
ПУЦАЊЕ ВАТРОМЕТА.
БЕСКУЋНИК: Славе... Не брину ни о чему... Трпезе су им пуне, једу и пију док се не исповраћају, док не усеру своје дебеле гузице... Славе, славе... Живот... Живот који не припада нама... Живе у високим зградама, да не виде оно што је на дну. Да сваки пут окрену главу што више могу. Да гледају небо, а не људе. Тако они беже, цео живот, беже од истине. А ми, који овде једном дођемо, више никад не нађемо излаз. И тај други живот, заувек остане негде тамо, далеко... 
МАЛА: Како ми се очи склапају... Не сећам се кад сам последњи пут спавала... Одведи ме кући, спава ми се...
БЕСКУЋНИК: Мене се гаде, било где... Нисам ти ја добро друштво.
МАЛА: Теби верујем, имаш добру душу.
БЕСКУЋНИК: Не знаш ти ништа... 
МАЛА: Платићу ти... Мој тата има много пара... 
БЕСКУЋНИК: Што не брине о свом детету?
МАЛА: Није могао... 
БЕСКУЋНИК: Није хтео! 
МАЛА: Само ме одведи... Мути ми се...
БЕСКУЋНИК: Лези ту, и спавај... И ја сам уморан.
Мала падне на бескућника. Полусвесна. Испада јој кутија са шибицама. Бескућник их узима.
БЕСКУЋНИК: Што не кажеш да имаш шибице?
Мала му отима шибице.
МАЛА: Врати, то је мени моја баба поклонила.
БЕСКУЋНИК: Ма шта ме брига ко ти је поклонио... Идем да нађем нешто да запалимо, да буде лепа ватра. Лоше изгледаш...
МАЛА: Али то су чаробне шибице.
БЕСКУЋНИК: Ти бунцаш...  
Бескућник скида своју јакну, покрива је.
БЕСКУЋНИК: Издржи још мало... Идем да нађем нешто да запалимо... Обећај ми да нећеш да заспиш.
МАЛА: Ннн-нећу...
Бескућник одлази. Мала вади шибицу. Пали је.
МАЛА: Желим да бол престане!
Мала пада у сан. Светло у соби се поново пали. Тата задржава маму која хоће да удари Црног. 
МАМА: Немој да ми враћаш паре, врати ми дете. Како си смео Црни? 
ЦРНИ: Био сам пијан, повређен... Мислио сам... 
МАМА: Ма боли ме курац шта си ти мислио!
ТАТА: Смири се, сад је битно да је нађемо!
МАМА: Нећеш нас више никад видети, све си сјебао... 
Мама седа за сто.
ТАТА(Црном): Ајде иди сад, није време више...
ЦРНИ: Можда је боље да нас двојица кренемо да је тражимо.
МАМА: Идем и ја.
ТАТА: Ти остани, ја идем са њим. Шта ако се Мала врати кући?
МАМА: Бојим се... Улице су пуне... Може свашта да јој се деси...
ТАТА: Паметна је, снаћи ће се... 
Тата враћа Маму на столицу. Спрема се да оде. 
ТАТА: Знаш, ја заправо тамо немам никога. Дошао сам да пробам поново. Пожелео да добијем нову шансу. Нашао сам посао тамо, добио држављанство... Али сам сам, ужасно сам. И схватио сам, све што ме је икад држало у овом свету биле сте вас две...  
Мама га загрли. Црни све непомично посматра.
МАМА: Купила сам карту... 
ТАТА: Идеш са нама?
Мама климне главом.
ТАТА: Биће боље. Мора да буде. Ићи ћемо корак по корак, испочетка... Обећавам ти. 
МАМА: Јебене паре...
ТАТА: Бићемо ми опет породица.
ЦРНИ: Лепото...
МАМА: Иди Црни! Ако хоћеш да урадиш нешто добро, нађи је!
Црни крене ка излазу. Мама пољуби тату. Црни их посматра, па брзо отрчи са сцене. Затим и тата за њим. Мама намешта расуте украсе на јелку. Застане. Жустро се обуче и истрчи за њима. Светло у соби се гаси. Мала непомично лежи у снегу. 
МАКРО(офф): Је л’ сам ти рекао да се не зајебаваш са мном?
ПРОСТИТУТКА(офф): Нисам крала, мајке ми...
Макро зарања проститутки главу у снег.
МАКРО: Наредних месец дана има да те јебе к’о како стигне, динара нећеш добити... Је л’ јасно?
Долази Драги у полицијској униформи.
ДРАГИ: Пусти је!
ПРОСТИТУТКА: Драги!
Драги прислања пендрек на Макроова леђа.
МАКРО: Добро, добро дечко... Увек постоји договор.
ДРАГИ: Даље руке... 
Улази Бескућник са неколико картона и старих ствари у рукама. Испушта их поред Мале. Сви се заледе. Осветљава се сцена. Са љуљашке силази Бака. Спушта се до Мале. Узима је у наручје. Мала се буди.
МАЛА: Бако! Поведи ме са собом. Како се бојим да те изгубим... Причај ми нешто бако, неку причу...  
БАБА:„ Било једном једно сирото дете, које није имало ни оца ни мајку, све је било мртво и никога више није било на свету. Све је било мртво, а оно је лутало и тражило дању и ноћу. И како на земљи никога више није било, дете пожели да оде на небо, одакле се месец тако љупко осмехивао. И када је најзад стигло до месеца, беше то комад трулог дрвета. Онда је кренуло ка сунцу, и када је доспело до сунца, беше то увенуо сунцокрет. А када је дошло до звезда, беху то мале, златне бубице, које су висиле. И када је пожелело да се опет врати на Земљу, она беше преврнути нокшир. Било је сасвим само, само. Село је и плакало, и још увек седи и сасвим је само!“ 
Бака излази са сцене са Малом. Одмрзну се Бескућник, Проститутка, Макро и Драги.
БЕСКУЋНИК: Не дише...
Драги му притрчава. Макро бежи. Проститутка прати Драгог.
ДРАГИ: То је девојчица коју траже. 
Драги прича на воки токи.
ДРАГИ: Имам девојчицу, промрзлу, у старом капуту... Пошаљите хитну помоћ... 
ПРОСТИТУТКА: Јадница... Хтела је кући.
ДРАГИ: Зна ли неко ко је она?
БЕСКУЋНИК: Девојчица са шибицама.
Мрак. 





РЕЧ АУТОРКЕ

„ Девојчица са шибицама“ је анти-бајка, вођена идејом да је смрт избављење од мука које доноси живот. По тој идеји, створен је и овај драмски текст.
Ликови ове драме су, као и у Андерсеновој причи, социјално одбачени и несрећни. Оно што је позната реалност, мења се из сцене у сцену, с истим актерима и новим изненађујућим ситуацијама. Јунаци немају много знања о властитом идентитету. Они или остају у својој несрећи или од ње не могу да побегну. Или пак постају несрећни у покушају да промене сопствени статус, позицију или идентитет. 
Свет у коме зло увек побеђује добро. Тамо где је топлина дома хладна колико и улице које је окружују. Родитељи који се често играју дечијих игара, заборављајући дете које је у таквим условима принуђено да одрасте. И дух као катализатор несреће, прошлост која све вуче назад.
Прича о апсурдној потрази за срећом у свету ништавила, написана је с намером да опомене родитеље да не дозволе деци да се било кад осете усамљеним. Као и да, деци прикаже свет туге, онакав какав јесте, нескривајући га под маском бајковитих прича о принцу и принцези и земљи Аркадији. Свака сцена почиње дечијим песмама, с тога се лако може поверовати да ће након тога уследити нешто весело. Ипак, реч је о „ дечијој трагедији“. Те сонгови на почетку сцена бивају прикривена најава за оно што ће се десити у наставку. 
Ова драма разликује се од истоимене бајке, јер говори о прошлости, о узроцима нечије боли и несналажења. Али њихов крај је исти, у њему остају само жртве, пале у жељи да пронађу светлу страну овог света.

________________________________________________________________





Теодора Марковић одрасла је у Обреновцу, општини у Србији.  Има 21 годину. Током средње школе, кроз аматерску позоришну трупу упознаје се са позориштем и филмом. Са 17 година уз помоћ четири пријатеља, организује позоришни фестивал Обреновачки позоришни сусрети. За иновативну идеју и допринос својој локалној заједници, добија прву награду Академије уметности у области менаџмента. Упоредо, пише кратке приче, за које добија прву награду на конкурсу Удружења  за децу са сметњама у развоју. Након завршене средње школе, уписује Факултет драмских уметности у Београду, смер драматургија. На првој години осваја почасну награду за получасовни сценарио на интернационалном фестивалу у Охају у Америци. Песма „ Исповест пролога“ публикована је у зборнику радова Поента издаваштва, а песма „ Страх“ штампана у зборнику радова библиотеке у Колашину. Адаптира Чеховљеву приповетку „ Схватио је“ за испитну представу студента позоришне режије. На другој години факултета екранизују јој се сценарија за краткометражне филмове  „Ожиљци“ и „ Пустош“.  Такође, адаптира дело Александра Поповића за потребе монодрамског извођења. Ради као драматург на представама „ АРТ“ и „ Тако је морало бити“. Тренуто се снима филм по њеном сценарију за краткометражни филм „ Бежи“, а активно учествује и у стварању једног документарног филма. Радила је као драматург на ФИСТ фестивалу који организује Факултет драмских уметности. Била је овогодишњи критичар фестивала БООКСТАН који се одржава у Сарајеву. Песма „ Еуген Смешни“ биће јој објављена у новембру у „ Антологији кратких књижевних форми“ у Скопљу.Тренутко пише сценарио за дугометражни филм и ради у Битеф театру као драматург на представи „ Адреса свемир“.  Писала сценарио за краткометражне филмове „ Поподне тарот“ (режија Петар Лакић) и „ Једног дана ћемо се овоме смејати“ (режија Ђорђије Петровић). Песма „ Чека ме живот“ штампана је у Београду под покровитељством издавачке куће „ Шраф“.