Мирослава Релић: Две приче

АКО ЖЕЛИШ ДА ЗНАШ

Толико тога знаш о мени, а у исто време ме не познајеш. Сигурна сам да слушаш о мени, нарочито кад ти је тешко, када је некоме поред тебе потребна помоћ. Свесна сам да узимаш моје име у уста када ти се било који делић слагалице живота загуби или оштети. И  даље знам да не разумеш ко сам, а можда никад и не доживиш ту врсту спознаје.

Не кријем се од тебе, нити од било кога. Управо супротно, ту сам све време. Иза тебе сам, да ти чувам леђа, а и ту сам, испред тебе, да те поведем степеник више. Не брини, испод тебе сам,  да не потонеш када помислиш да си увучен у снажан вир, нека ја будем та коју ће снажна вода увући, и нека мене прогута док ти настављаш да пловиш немирном реком што кривуда, сужава се и шири, али те неминовно носи далеко. Ја ћу се отргнути из канџи невоље, ја се увек извучем, кад год помислиш супротно, знај да могу са свим да се изборим и поново станем крај тебе. Овог пута ћу мотрити на тебе са висине, тако ћу ти пружити руку и повући те горе, ка ономе чему тежиш и дивиш се, а што ниси имао прилику да дотакнеш и освојиш.

Док си био дете, тако крхко и невино, смејао си ми се, ширио рукице да би ме ухватио. Видео си ме, али се не сећаш. Видиш, нисам као анђео ког сањаш, којег будан гледаш и коме поклањаш осмех, нисам то величанствено биће. Немам те моћи, ту снагу, али скромно кажем да сам све време ту и да те штитим. Још док си лежао у колицима и веселио се мом присуству, обећала сам да ћу увек бити уз тебе, при сваком кораку, и тога се држим.

Твоји први кораци донели су нову радост и нове разлоге за осмех. Али, више ме не видиш, и то ми није први пут: свако са ким сам се сусрела управо би се тако понео, изгубио би моћ да ме спази. Не криви себе, није твоја грешка што се десило, тако је предодређено. Оно што можеш да учиниш је да увек осећаш присуство мог бића.

Године које су уследиле у тебе су унеле заборав о мом постојању. Ниси ме помињао, видео, слушао о мени. Моју сложеност увидели су твоји најближи и нису ме спомињали пред тобом када су имали тешке моменте, а нажалост, ниси чуо моје име ни када је било разлога за срећу, то задовољство су приписивали себи самима. Да ме не схватиш погрешно, неизрециво ми је драго када на нечијем лицу видим радост, живот. Нису ме намерно крили од тебе, већ су сматрали да не би разумео, премда постоји могућност да ме ни они не разумеју.

Период у који си ушао донео је нове везе са мном. Објашњење за то биле су најпре ситне незгоде за време школовања. Остала сам уз тебе и касније, неколико година, у много озбиљнијим ситуацијама, али вероватно на то ниси никада тако гледао. Газио си преко мог имена кад те задеси неприлика, кад не би имао одговоре на нека питања.

И даље не можеш да одгонетнеш моје постојање, као што нико није ни могао свеобухватно да га изнесе. Нико још није стао пред свет и поносно објавио да ме је упознао, да ме је ухватио и како сада може да ме свима представи. Описи који се односе на мене су толико бројни, читав спектар теорија, широк и дугачак да не бих могла да обухватим ни делић. Свако ме доживљава на свој начин, уз предрасуде, понекад и лоше речи које боле. Упркос свим увредама, и даље чврсто стојим уз сваког, било да сам у том тренурку потребна или не.

Окружена сам милијардама људи свакодневно, али сам и даље усамљена. Нико ко би ме видео не би ме упамтио, била бих само пролазна појава, тренутни разлог осмеха који би ми мала деца поклањала. Након тог кратког периода, када сам се осећала вољено, свака слика о мени би нестала. Не би се сећао ни моје силуете која те је годину дана гледала, махала ти и понекад усне развила у осмех. Око себе не осећаш моју ауру, не знаш да струјим кроз сваки педаљ твог тела. Опет ти кажем, не кривим те. Ја сам компликована. Познајеш ме кроз приче, кроз речи које би изашле из твојих уста када осећаш одговорност према некоме или због нечега.

Почео си да причаш о мени тако често, као да смо пријатељи. Заправо, не могу ти бити пријатељ: ти ме не познајеш док ја знам све о теби. Пратим сваки твој покрет, разумем сваки твој поступак. Али опет, нисам ничији пријатељ. Свих ових година нико ме није упознао, ухватио за руку. Лутам светом да свима помогнем, улијем сигурност. Заузврат нисам ништа добила, престала сам и да очекујем. То што нисам чула речи захвалности не чини те лошим и безобзирним пријатељем, сасвим је другачије; то ја говорим из тебе, из твог срца и помажем другима док ти осећаш спокој што си некоме осветлио пут. Моја награда је што своје обећање испуњавам, према теби, а и према свима. Немој ме одбацити, као што неки раде. Много пута су ме отписали, рекли да у њиховим животима не постојим, али сам и даље била ту. Макар веруј у мене, помени ме када си срећан, не када ти је нешто потребно или када осећаш да се све око тебе руши.

Ко зна, можда ме некада будеш упознао у мери у којој ја познајем тебе. Постоји могућност да постанемо пријатељи, да ме прихватиш и пригрлиш. Знај да, колико год се трудио, нећеш моћи да ме видиш, али ту сам. Покушај да ме осетиш у првом јутарњем зраку који ти се распе по лицу, у мирису свежине, а пре свега у налету храбрости који добијеш када пожелиш нешто да оствариш. Учини ме срећнијом него што јесам и буди мој пријатељ. Ја тебе познајем, неме потребе да ми се представљаш, али сигурна сам да желиш да знаш - ја сам Нада.

 

БОЛ

 

Бол. Упознала си ме већ. Видим свој одраз у твојим немирним очима. Што су ти зенице шире, што твоје очи постају црње, тамније, када ти сваки нерв заигра ја постајем јаснија. Прија ми како делујем на тебе, начин на који сам осликана у мени улива задовољство а у тебе немоћ.

Одувек сам волела да ти закорачим у живот и да преузмем контрлу над тобом. Не брини, не преиспитуј себе, ниси довољно снажна и против мене нећеш добити битку. Увек ћу ја бити та која ће те надјачати. И увек ћу ти изнова залазити под кожу. И увек ћеш покушати да ме се отарасиш. Али знаш шта; увек ћу бити ту. Спремна сам да променим облик и да ти поново порушим све на чему си радила.

Долазим по тебе. Најпре ћу нечујено да се прикрадем. Невидљива ћу ти се приклонити. Нећеш ме очекивати, бићеш мирна, спокојна. Твој мир ме чини пуном сажаљења, не јер не желим да он буде нарушен, управо супротно, жалим те јер се узалуд трудиш да станеш на своје крхке ноге и повратиш контролу. Док сам ја ту ти нећеш имати ту шансу, добити могућност да све делове слагалице комплетираш, оствариш циљеве. Тужно је што ти то не схваташ. Премда, та твоја нада коју извлачиш из дубине свог бића ми буде неописиво драга када постане обична рушевина.

Започећеш срећан период свог живота без стрепње да мотрим на тебе иза угла и жељно ишчекујем моменат када ћу пред тобом да се покажем. Не могу ти објаснити колико жудим да ми виидш лице и да поново почнем гледати кроз твоје очи јер то значи да те поново преузимам. Моје фантазије о злоби коју ћу ти нанети и моје чекање на тренутак да кренем у акцију су за тебе једини момети слободе.

Стрпљење ме издаје, твоја срећа ми ствара немир. Већ имам сценарио пред собом, замишљам га и храним се том мишљу, а када то спроведем у дело, нема речи којима бих исправно дочарала задовољство. Главни циљ ми је да ме осетиш у потпуности, да будем довољно у свом елементу како би те болело до изнемоглости, да будем брза да се увериш да те могу поклебати сваког пута, али и да будем спора како бих уживала у сваком моменту, док бих оставила трунку снаге коју бих ти одузела првом следећом приликом.

Одбројавам секунде до преузимања тебе. Почињеш да осећаш језу кроз читаво тело, видиш да нешто није у реду, то је тек почетак. Не попушта грч у сваком мишићу. Продирем у тебе оштро, пробадам ту физичку баријеру, од мог присуства савијаш леђа, покушаваш да се обгрлиш док ти колена клецају. Осећаш да ти сваки део тела измумире, да ти нестаје тло под ногама, да се све губи. Пробадам ти ту физичку опну, баријеру коју имаш, то обличије које делује снажно. Било је лакше него што сам мислила.

Стижем до твоје невине душе. Она је неутешна. На први сусрет са мном она бива све мања, жели да побегне, да нестане. Неиздржива бол коју задајем теби, твојој души почиње да се преноси на сваки део тебе, сваки сегмент. То ми је била и намера. Осећаш ме. Постајем неподношљива.

Док у пуној снази из тебе говорим, тако гласно и одлучно, твој унутрашњи глас очајнички вапи за помоћ. Њега нико не чује, тањушан је и не долази до изражаја. Док се ратнички бориш ја те све лакше заузимам, гушим те, остају ти грцаји. Немаш избора сем да заћутиш, ионако ниси имала шансе да икога дозовеш и исповедиш све што ти задајем. Ни онај ехо од позива у помоћ не допире ни до кога, расуо се у дубоком бесмислу, никада да нико неће ни чути, нигде неће стићи. Уживам у твојој предаји, пуни ми енергију и откривам нове предности контроле. Када коначно мој тон буде једино што из тебе избија, ни твоја наизглед челична опна, твоје тело лакше клоне.

Стопала ти ходају по несигурном тлу, не могу да носе тежину коју ти задајем, и и она те под мојим утицајем издају. Колена ти клецају. Не само због свега што ти чиним, већ у својој глави имам ту визију да ми се клањаш, да је моја снага вредна твог наклона и поштовања.

Рукама ја сада управљам, радим шта ја желим, а то је да ти патиш. Како бих то нагласила нокте заривам у твоју кожу остављајући дубоке трагове. Споро прелазим дуж ногу, низ рамена, леђа, тако шарајући по теби. За тим прстима који су у потпуности под мојом присмотром остају болне линије. Подручја око њих се румене, отичу. Када те обележим, руке су ти на подлози. Спустила си их и зарила у земљу, потонула како телом тако и духом.

На ту спознају сузе ти крећу сузе. На ту немилосрдну истину крупне капи ти се сливају низ образе, покоја од њих прати трагове дугих ноктију који ту умало не секу кожу на начин на који су твоју душу секли,а и даље је секу. Свака слана и мучна суза која је пала на тло одмах је нестала, бивала упијена у жедну земљу. Како њу храниш, дајеш јој неопходну воду, тако мене храниш сваким моментом којим сам свесна да ме осећаш. Као што је земља упија, тако ја упијам твоју снагу и енергију, постајем задовољнија, испуњенија.

Очи више не познају живот, не показују енергију. Мноштво суза је у њима накупљено, тешко се задржавају, стварају се нове. Од силине и терета које су на њима повремено се затворе. Тај трептај је корак ближе потпуном поразу. Зенице скривају боју твог ока, више се она зелена не назире. Најпре се та смарагдна преобратила у плаву, ону боју која симболизује слободу. Мада, нико није, нити ће икада ту неизговорену поруку у твојим очима прочитати. Слобода је последње чему се можеш надати док сам у теби и око тебе. Црна злоба мог постојања гушиће једино плаво, једино небо, једини кадар и промил слободе. Она тама исијава из твојих очију. Када ти црнило зенице буде једина боја сем црвеним попуцалих капилара у твом оку, све ће се угасити. Сузнии канали ће производити крупне капи, реметиће и маглити разазнавање црног у црвену. Тај неприметан прелаз такође нико неће уочити. Када и то схватиш, капци ће се затворити.

Нико неће то видети, никада. Ништа од овога неће бити уочено. Људи те неће приметити, буди свесна тога. Немој се надати да је икога брига ако немаш свој глас да кажеш, ако не покажеш рањено тело, већ пуно ожиљака, ако не отвориш очи у којима је само тама.

Ја сам та која из тебе говори да је све у реду, ја сам тај глас који нико неће преиспитати, у који нико неће посумњати, који неће у себи имати трачак било чега што би довело до бриге око тебе. Ја сам такође та која ће ране да претвори у ожиљке, правити нове, урезивати нове у твоје немоћно тело. Вешто ћу их прикривати, само ћу их ја видети, само ћу ја знати колико их је, какви су, и колико те могу узнемирити и избацити из колосека. Поново сам ја та која има контрлу над твојим очима. Гледаћу својом тамом у даљину у којој за тебе неће бити ничега. Нећеш ништа и никога препознати док ћу ја да исијавам, наставим да упијам сву празнину коју желим.

Не брини, не задржава се нико уз тебе такву. Нико не мари за тебе. Све док сам ја у теби, зрачим и на друге. Све твоје највољеније у твом присуству обузимам. Моја аура се ствара и шири око њих, на твоје очи. Због тога, не само да нико не остаје уз тебе, не настоји да ти помогне и пружи ти руку већ побегне одмах, при првој нити коју на ту особу пустим. Не помишљај да ће се враити, ни он, ни она, никада више. Виде те као претњу, као непотребну у њиховим животима, као терет, што и постајеш што си дуже под мојом контрлом. Кривиш све око себе, у реду, штавише, драго ми је због тога, тако ћеш и сама отерати свакога брже без мог напора. Нека те оставе, сви, нека ти ја будем једина.

Никада ти нећу бити савезница, али ћу ти бити једина. Бићу једино што чујеш; слушаћеш свој глас који ће заправо бити мој. То је једини звук који ћеш чути јер си једина на свету, немаш никога другог. Бићу једино што видиш. Тачније, никада то неће бити твоје очи. Само ћеш их поистоветити са мојима, прихватићеш моје гледиште на свет и живот. Бићу једино што ћеш осетити на својој кожи. Али сама ћеш то себи радити. Сјединићеш своје поступке и кажњавање себе са мојим жељама и ранама које желим да ти направим. Бићу једина у твојој глави и срцу. Али и разум и душа ће бити твоји, такви окупирани, немоћни, под мојом контрлом.

Одузимам сваки делић тебе, онај физички и духовни. Грабим парче по парче, тргам га са тебе. Премда остаје у и на теби, није више под твојом влашћу. Док своје пипке пружам постајем моћнија, продорнија и убитачнија, не само по тебе него све које си волела. Израњам из тебе, снажно и одлучно, никада нисам била јача. Омогућила си ми све што сам икада желела да постигнем; ништавило а у исто време толико снажан осећај који ти задајем.

Бол. Упознала си ме већ и упознајемо се  изнова. Сазнајеш нешто ново о мени сваког дана. Видим свој одраз у твојим немирним очима и гледам кроз њих сада. Што су ти зенице шире, што твоје очи постају црње, тамније, када ти сваки нерв заигра ја постајем јаснија. Прија ми како делујем на тебе, начин на који сам осликана у мени улива задовољство, а у тебе немоћ.