док су дечије главе сниле.
Шврљале су свуд по своду
к’о што киша храни воду.
Играле су тад по мраку
бљештале по ноћном зраку!
Игранку су своју свиле
Васиону освојиле!
Нестварно је вазда било
сазвежђе се променило!
Догађај тај беше скрит
сав у мраку тајновит.
Од очију наших скриле
заверу су направиле!
Но, ни тамо нису знали
да им нешто важно фали!
Паника их нека хвата
зна шта фали, чега нема,
ка земљи се свита спрема!
Све у журби, све у једу
неког себи да поведу!
Да са њима лепо збори
па и песму коју створи
да лепоту вазда ствара
са звездама разговара.
Ко то жели и разуме
да не моле и не куме
У том часу док свет снује
једно ухо помно чује.
Ко је будан, ко то гледа?
Онај ко вам приповеда!
Свако има неког свог
кога узе Господ Бог.
А његова душа чиста
са облаком сад је иста.
Паперјаста, бела, мека
срцу близу ал далека!
Има ноћи има дана
к’о и небом океана
па размишљаш па се питаш
Где си душо? Куда скиташ?
Видиш ли ме негде тамо
или се заваравамо
јави ми се бар на час
да ти чујем мио глас
подсети ме, прошлост врати
стани драга, часак сврати!
Ако ми и дошла не би
ја се опет надам теби!
Па ми онда дође жао
што се живот проћердао!
Па у мисли опет хрлим
желим неког да загрлим.
Ех шта ситни сати раде!
Пусти снови, тешке наде!
Но, низашта није касно
ако желиш много, јасно!
Осетих ја звездин прах
неста брига, неста страх
обасја ме неки сјај
ја помислих, стиже рај!
Кад поворка звезда, сјајна
рекоше ми да је тајна
да лепоте још не слутим
сем ако се не запутим!
Шта ме чека, нисам знала
ал’ сам храбро корачала!
Реч сам себи јоште дала
биће ово небу хвала!
Па и није ово тако,
к’о што прича о том свако,
није небо, ко би рек’о,
није небо ни далеко!
Ал’ са земље јесте веће
чак и зграда и дрвеће
но, наше су очи ситне
не виде те ствари битне.
Знају звезде, знају, прате
да то људи касно схвате.
Обично већ пред крај пута
особа је тужна, љута
онда схвате и тад знају,
тад се очи отварају.
Тад однекуд памет дође.
У чему то живот прође?!
Не дај Боже муке ове
пропаст света, то се зове!
А шта човека то спречи
за љубав и топле речи?
Понос, его, глупи став
о да беше барем прав!
Па да ипак живот сладе
била би то клица наде!
Некад приђи и опрости
сви смо ми од меса, кости...
Пробај некад, буди први,
где је мача има крви!
Мани барјак, пусти штит
нек ти осмех није скрит!
Тај су савет звезде дале
о мудрости казивале.
О свему што живот носи
и оним са чим се коси.
Путовасмо време неко
но то прође, ко би реко!
Очас посла, к’о од шале
забаве те звезде мале.
Уз њихове нежне песме
к’о са Божије рајске чесме!
Реч по реч, и поглед скаче
прелива се и претаче!
Као птица у свом гнезду
исто тако видим звезду!
Бескрајно је небо плаво
бели свете, теби Здраво!
Тад на небу неко крочи
шта то виде моје очи?!
Звончићи се чују, звоне
хоризонтом васионе.
Паперјасти, тамно плави
да л је то у мојој глави?
Не сме човек да се плаши,
тамо живе драги наши,
они којих давно нема
е њима ме звезда спрема.
Да напишем једно дело
више души нег за тело!
Сви су они срећни тамо
само ми то још не знамо.
Све је тако ал на крају,
даномице недостају!
Тад ми звезда руку пружи
и мој пут са њом продужи.
Сањала сам сасвим будна
можда сам баш зато чудна!
Сигурно су звезде знале
да не личим на остале!
И у чему имам мира,
кад ми даде два папира.
Узми ово и запиши,
небом ходај, небо диши
осети га ти под собом
и поносит ћу се тобом!
Писах ја у дугом низу
када видех Месец близу.
Ал’ ми не да бува мира!
Да л’ је Месец сав од сира?!
Приђох ближе ал’ са леђа,
Не знадох да га то вређа!
А Месец се брзо трже
моје руке песму држе!
Одкуд се ти овде створи?
Сав уплашен Месец збори.
Са земље ме звезда дигла
са целом сам свитом стигла!
Целом свитом, тако кажеш?
Ма шта причаш, кога лажеш?!
А хтела сам чак и сама,
пишем песму ја о вама
песму једну вазда снажну
и за децу врло важну.
Значи то су звезде хтеле!
Зар то рећи нису смеле?!
Ништа Месец није знао
просто није веровао!
Чему ли то звезде слуте
кад пред свима мудро ћуте.
Зар од њега тајну криле,
чему нису одолиле?
И у часу неста слоге,
диже Месец све на ноге!
Наста немир, наста бура
од срдитога Меркура!
Као нека строга жена
Венера би увређена!
Од Марса су тајну криле
несташне су вала биле!
Нешто га на срџбу тера
доброг, финог Јупитера!
,, Мислим стварно да је доста!"
Сатурн хладан ту не оста.
Љутити се, то је мана
а погледај ти Урана!
Па и Нептун баш се пита
куда звезда тако скита!
Земља нешто мудро ћути.
а чудни су њени пути
На њој човек, живи, спава,
чудно биће обитава.
Несташе и тачке, осе
Млечним путем разлило се.
Сунце... Редом тугују
сад објашњење дугују.
Позвасмо ми ово дете
да нам дође са Планете
да напише за нас дело
лепо, живо, вазда смело!
Ту песничку душу склону
да упозна Васиону!
Облацима да се шета
да побегне са свог света.
Да побегне бар на кратко,
свим људима то је слатко.
Требала је бити дар
песма није мала ствар!
А песме нам увек треба,
желеле смо химну неба!