Јелена Трајановски Станковић: Три песме

ДУНАВ ДАНАС КРИВО ТЕЧЕ

Дунав данас криво тече,
Љуља барке као чеда;
Обала га штипа, пече,
Неће у њу да погледа.
У корито своје царско
Не да прићи милој Сави,
Бледо сунце децембарско
Одвајкада шеге прави.

У бетон се травке скриле
Од страшнога зимског суда,
Не зна да су икад биле
Ципела што прође туда.
И све мање белих лица
У тај ћошак света сврати,
Тек далека измаглица
Која чудну реку прати.


НА ОВОМ ТЛУ

На овом тлу
Војске су пале
И крвљу залиле
Тужну земљицу,
Па ипак цвеће је ницало
Божјом сузом рошено.
И упркос злу,
Руке су знале
Па су вино налиле
На белу воденицу,
И није их се тицало
Каквом је снагом ношено.


ЗАВЕТ

Прсти се преплићу,
У молитву беже
Пред мермерним знаменом.
Да ли и горе зоре свићу?
Питам оне који леже
Под хладним каменом.
Тек један крстић
Груди моје чува
Од слабости овог света,
А твој завет држи прстић
Да ме ветар не одува
Док ми душа смислом шета.