Јелена Кнежевић: Тишина завичајa

Боли тишина завичаја,
биљке и даље расту и цвјетају
без ђечијег жагора и игре на ливади
тужно је у мом крају.

Непокошена трава, као да спава
неутабане стазе на планини,
а она лијепа језера боја плава
даје бајковит изглед околини.

Сјећање ме обави тугом
купање у језеру и ријеци,
звук скакања са скока и жубор потока,
био је омиљен ђеци.

Залуд ухо сад звукове призива
не чује се игре ђечије граја,
све одавно нестало је
само стоје и пркосе 
прелијепо језеро, планине и израсла трава.

У другом крају пронашли смо срећу
све на свој начин лијепо је
само сјећање на ђетињство
заувјек у срцу остаје.