Лука Драгојловић: Ушао сам у собу

Ушао сам у собу,
Много је у њој играчака,
Стаклених прозора, она ,
Гледа ка мору.
Зидови насликани животињама
И безброј шарених детаља,
Не видех нигде на другом месту још. 
Троспратна је кућа у питању,
Тачно три подрума, кухиње
И купатила.
Наслућујем да неко неког чека.
Мушкарац је ту, њен муж,
Жена, његова супруга,
Прилазе и седају,
Једно преко пута другог,
Округлом дрвеном столу,
У очи се гледају.
 
Уплакани,
Грче се у некој муци,
Хватају рукама,
Свако своју,
Чашу неког скупог вина,
Те гутљајем почињу испирати бол,
Низ грло,
Која им је запела као кнедла.
Очи у очи,
Међусобно осуђивачки,
Натопљене сузама кривице и беса.
 
Запазих поред њих,
Једну слику,
Виси на зиду,
Замишљеног и жељеног живота.
Скренуо је путем другог смера,
Од троје,
Остало их је и даље двоје,
Усамљенији још више,
Сопствену љубав су попили.
Дете им се рађало и умирало,
Исто пута и они са њим,
Сваким издахом,
Остављало је на грудима црту оперисаних душа,
Којима ни петсто хиљада,
Ни милиона у злату,
Није помогло,
Да за истим столом
И у собу,
Стигне ишчекивана срећа.