Знаш, бојао сам се да ће доћи тај дан. Страх ми се увукла под кости када сам добио позивницу, а тек оно што видех у њој.. дрхтале су ми руке, срце је тукло тако јако да су га чини ми се чуле и комшије од прекопута. Емоције су као лавине навирале из мене, тело се знојило, а речи пресушиле.. (Ниси ме заборавила- помишљам)
“ Теби и ко зна којој њој.
Одржаце се црквено венчање!
Дођите да осетите радост у ваздуху,
Оазу мира у души и доживите најлепши
Роман о љубави.
Ваши младенци. “
Мислио сам да ћу заплакати као дете када те будем видео како корачаш у белој венчаници.
Знам, бићеш предивна! Знам, та венчаница ће ти божанствено стајати.. Одувек си о њој маштала. Као принцеза из бајке, бићес! Знам. Људи ће ти се дивити, гледати те како ходаш ка олтару, док чврсто држиш оца за руку.
Помисљао сам и да не дођем, а опет не бих могао, обећао сам ти, сећаш се..
Био је то онај дан када смо се растали пред црквом Св. Марка на Ташмајдану. Читавим путем ме је пратила једна мисао коју прочитах у неком роману: ”Ја нисам створен за вечност са тобом, нисам човек за тебе, знаш..а ти ме превише подсећаш на љубав” Мој унутрашњи монолог је прекинула твоја реченица, која се заиста чула, тихо, али остављала је снажан осећај: “ Не могу овако више. Волим те, али не могу.. Нисам овако замишљала нас. Уствари ‘нас’ могу само и да замишљам, ниси ту.. Ти никада нису ту, и нећеш бити докле год између нас стоји потписан папир да живите у љубави. Не могу овако даље. Заслужујем више. Жао ми је.. ” Рекао сам: ”У реду.” Пожелела си да одеш и пустио сам ти руке; иако смо знали обоје да те срце толико јако држи, да од тог бола навиру сузе. (Молио бих те да не плачеш, молио бих те на коленима да не плачеш- барем бих волео да јесам.) Уместо тога рекао сам ти “Одлази!” Стајала си наспрам мене са сузама у очима и шапнула једно тихо "опрости ми; ја сам теби све већ опростила, молим те учини то". Сећаш се зар не? На самом крају сам се нашалио, да морамо да будемо присутни када се деси важна ствар за нас, да се ја разведем или да се ти удаш..насмејао сам те.. И ево прошло је дугих десет година од тада, али ја не заборављам ни једну једину реч. Често ухватим себе како шетам покрај те цркве, са тобом у мислима, помолим се тихо,
‘ма само нек је срећна!’
Знам, Бог нек ми опрости, али бићеш лепша и од зидова цркве и твој глас ће бити лепши од црквеног хора. Знам мила. И сви ће на твом лицу видети срећу, радост и љубав, а само ће твој отац приметити колико несигурности стаје у твој додир. Желећеш да те охрабри, стиснућеш му јаче руку..
И ето сада, баш у тој цркви твоје венчање. Случајност.. Као и моје скривено име на позивници, зар не..
Стајао сам на крају, негде са стране и посматрао те дуго.. Нисам желео да се окренеш и да ме видиш, било би то болно за обоје; али ти си увек имала више храбрости од мене. Сакрићес испод вела можда неку сузу која се полако слива низ образ, и Бог нек ти опрости, слагаћеш да је од среће.. Знам мила. Желела си ме за себе, а ја везан за њу.. Пред законом ја сам њен, али има оно нешто јаче од закона, зар не? Само крај тебе био сам вољен, само крај тебе научих да волим, само уз тебе сазнадох шта је срећа, шта је дрхтај и шта је љубав...али касно је сада за кајање.
Овако, ево бићу ти сведок да си једина вредна љубави. Да си нешто најлепше што мускарцу може да се деси. Да ни најлепши залазак сунца не може да се мери са твојим осмехом. Да ниједна песма птица нема ту чар, као твој глас што има. Онај твој додир, као додир свиле. Ех.. Нека буде срећан и захвалан Богу што тебе има и што ће живот провести крај анђела једног.
Не окрећи се молим те!
Умрећу док ти се осмехујем..
Нећеш чути јецај, од музике која свира.
Не окрећи се зато, преклињем те!
Насмеј се. Покажи целом свету да си срећна са њим. Има он све што ти треба, зато пусти мене, као оног дана пред црквом, ја нисам створен за вечност са тобом, и даље памтим те речи. Не обрацај пазњу ако ми у оку суза засија, то оркестар нашу песму свира. Не обраћај пажњу. Пусти. И то ће проћи. Сутра си већ друга жена. Туђа жена. Зато молим те, не окрећи се, видећеш у мени живог мртвака, који се са твојим изговореним "да", растаје са душом, док ти се осмехује. Зато пусти да умрем, не гледај ме. Ја сам и онако за све остале само слуцајни пролазник који често обилази ову цркву. Обичан странац. Нико важан. Зато, само се насмеј.
И ђаво да ме однесе што сам ти допустио да одеш.
Знам.
Ниси ме заборавила.
Тако силно си ме желела.
Знам.
Желела си да мени изговориш то чувено “ДА”, као данас њему што си, знам..
А ја оно мушко, нисам имао храброст да признам да те желим.
Нисам знао шта да урадим;
Ма нисам знао да те тол’ко волим.
Зато нисам урадио ништа..
Пустио сам те да ме пустиш, јер сам одавно ја пустио тебе.
Жао ми је. Опрости ми.
И ја теби опраштам све..
Нисам знао тада шта заправо пуштам.
Сада знам, пустио сам љубав.
Али сад је касно, постајеш туђа жена.
Жено вољена.
________________________________________________
________________________________________________
Катарина Рајић, рођена и живи у Београду. Има 24 година и на завршној је години на криминалистичко-полицијском универзитету. Иако будућа струка нема додирних тачака са поезијом, покушава да пружи максимално на оба поља. У припреми јој је прва књига, надамо се да ће до краја године изаћи у јавност. Писала је чланке за часопис у Удружењу младих књижевника Србије, и такмичила се на многим књижевним конкурсима.
 |
| Катарина Рајић |