Немојте
бити тужни
Окрените главу низ ветар
Сузе саме нека теку
Тишина камен окачен о врат
Љуља се на сваком уздаху и издаху
Од тебе до мене,
Од мене до тебе
Баца нас на земљу прашину
Кида оштрим зубима
Жваће и мрви у мраку
Сунцее
је жуто на истоку,западу.
Северу и југу
У нашем граду,
Дворишту, дому,
Очима врело и црвено.
Жеже
наша нага тела
Венере и Марса
остављени без права на сјај Холивуда
Шекспиров Глоуб театар
Руднике цара Соломона и азурну плажу
Лица, отисака прстију
Живеће на другој обали, континенту
Имаће миран, досадан, срећан живот
И разрађен план за коришћење кисеоника за наредних сто година.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Милан (Војислава) Милутиновић рођен је 4. децембра 1966. године у Београду, где и данас живи и ствара.Дипломирао је на Филолошком факултету у Београду, на Катедри за општу књижевност и теорију књижевности.
Члан је књижевних клубова: „Миодраг В. Шијаковић“ (1988.) и „Јесењин“ (1996.), Удружења књижевника Србије (2003.), Књижевног друштва „Либеро Маркони“ (2005.), „СОКР-а“ (2011.) и Удружења писаца „Поета“ (2013.). Друштва ,,Раде и пријатељи од (2020).
- Године 2017. освојио је прву награду на конкурсу „Песничко пролеће Чукарице за песму „Ундина“
- Године 2011. добио је диплому на десетом јавном конкурсу поводом Дана заљубљних на тему „Љубав је песма најлепша“ у организацији „Клуба уметничких душа“ за песму „Мадам Јагода“
- Године 2010. освојио је трећу награду на педесетим Мајским сусретима у организацији књижевног клуба „Ђуро Салај“ за песму „На зидинама Троје“
- Године 2009. освојио је другу песничку награду књижевног клуба „Бранко Миљковић“ из Књажевца за песму „Туга“