Жмурке
Тада нисам примећивао да јој коса
мирише на зреле, јесење крушке,
да су јој руке топле као мајчино млеко
Тарабе између којих се провлаче мачке
више су ме привлачиле
Нисам препознао фрушкогорске манастире
у њеним далеким очима,
нисам ни покушавао
да је гледам са сумњом.
Зима је. Ватра пуцкета и дан брзо залази за брда.
Ограде око мене све више.
Сутон на окупану траву, на топла, вунена крда
у мислима мирише.
Весник
Настанила се Ласта
у поткровљу твог левог ока.
Упорно доноси труње
покушавајући да свије гнездо.
Не плачи!
Сигурно јој је тешко.
Спусти обрве, и ћути:
пева неко. Зелене се боре.
Свирај ми, о, свирај
Напрежем уши, глас што вијори
неразговетно само допире до мене:
Истина? Зао час? Дан што вене?
На Дунаву Илиј гори.
Кораке му пратим,
знам где се рађа,
где спава,
где носи терет на леђима
и сише крв из ране.
Гракћу суморне птице.
Трске ми пружају руке док по мутној вечери бродим.
Хармонике.
Свирај ми, о, свирај,
да додирнем звуке
први и последњи пут.
Позив
Јуче сам прогутала коштицу.
Данас сам трешња.
Да растем и да кажем Сунцу: ту си!
и да ми спржи гране.
Да исперем густе, отекле ране
мркоцрвеном смолом
да сунце над Сунцем гране
и каже: пођи, с болом
неспирућим.
Данас сам трешња.
да оквасим слатким соком испијене дане
и оне, што име им значи земљу.
Рођење сна
Црвеним оком кроз плетер ужеглих страхова
промиче ноћ.
Да није Ахилове пете не би било богова
на црном породу воде
Озрачје:
омеђен двоструким огледалима
Сан сличи храбрости светлосних јунака
заносној лепоти нископасих Сабињанки
насушан као слобода у пустињи
крвни сродник смрти
Ифигенија живота
Умор.
Она рођена у ораховој љусци, оплођена тамом
промиче кроз одшкринуте двери
додирујући овлаш образе
вечитих планина.
Соба без собе
У овој соби нема ни зида, ни пећи.
Слој по слој са себе
становник скида сећања о срећи.
У овој соби нема ни светла ни мрака.
Нема ничега.
Само као свила танка, дрема бела паучина.
У овој соби нема собе, нема ни душе.
Само кости што се дробе у тишини пролазности,
и соба без собе.
Сусрет
Поглед. Небо широко.
Ништа чудно, ал све некако
мутно, далеко, предубоко.
Гледам се док се купам
Машем ми пуначком руком
Ступам –
ћутим на прагу с муком.
Ко је то што звера у мене
И нежно на сапун мирише?
Великим очима блене,
и чека, баш чека нешто.
Поглед. Небо широко.
Рађа се јутро из кише.
Сунце далеко, високо
на цвеће у пољу мирише.