Можда да чују мене и допру до тебе…
Да би јутра сунчаног са очију ти пали амови.
Да не уједаш више друге, већ зубе наоштриш за себе.
Да отрове пустиш у ватру туђег срца, као што падају праменови
Већ седе косе што лице ти држе и бране од љубавне беде.
Моје се срце удавило у морима севера и југа врелог,
Угушило у химнама о теби и облацима што носе те увек високо,
Нећеш да причамо дуго, јер шта можеш рећи о судбини другог,
И ово наше пиле од љубави, видиш да неће само од себе стићи далеко.
Јако сам ти драга кажеш, ето тако, не би да причаш много,
Да л’ што ме гледаш како играм на киши, и берем ти трешње у зиму?
И што закључана врата љубим пречесто, а око ти опет строго?
И што не тражим ништа, ни позив, ни дар, ни стих, ни за говор свој бину?
Што само у око верујем твоје кад ме види, и усне какве нико није проб’о?
Богата је твоја кућа и врт, разне страсти си подигао себи у част!
Волиш да извора има свуда и пљусне те вода лековита и слатка,
Волим и ја да приђем ти празном стазом и будем власт,
Јер час када си осамљен и мој је светао, а владавина моја кратка!
Ипак, друго сам од свих и требаш ме силно, моју страст!
Чудном ме зовеш и лудом, ал’ грцаш без моје музике и такта!
Вила сам ја и дивља срна, тиха и јака као бујица речна,
Не знаш за олује и урагане далеке, вулкане и сметове што живот угасе?
Та сам богиња, добра и мила када дајеш ми храну и вода ме поји течна,
И гром врели, стихија тешка када ми љубави не даш, а наши снови погазе.
Води ме себи, да спавам у оку твоме ако не даш ми крило и раме,
Побећи негде сада не може наша прича, а да у царство не оде таме.