 |
| Насловница књиге "Са дна каце" |
Беше то близу. Комшилук. Недалеко од вароши, како су неки умели да епитетом офарбају ово поголемо насеље. Мали Милутин: шиљато, издужено лице, благо закривљен нос, мршав у изгледу, средње висине и често готово блед.
Још као мали, упињао се да истакне, подвуче своју посебност, различитост у односу на осталу децу. Да покаже надмоћ, доминацију. А због апетита који је код поменутог побуђивало кувано јаје, сам његов укус, деца га још онда прозваше, Миле Јајце, што се задржа до дана данашњег.
Ни онда није волео да га тако зову, љутио се, негодовао.
А тек сада, са том титулом, поштовањем које носи општински службеник. Није примерено. Признаћете. Сад тек понеко, из пакости чисте, ослови га са:
„Где си, Јајце?“, и он за трен пребледи.
Пре добрих двадесетак година и више, уписа он студије у јужној покрајини, тада још увек комплетне државе. И није му ишла баш та `дикција` од изговарања, па су га изгледа по томе некако највише и памтили. А ни учење му не беше јача страна.
Али вратимо се првопоменутој дикцији и нашем јунаку са почетка приче.
На његово упитно `које`, ови мало марљивији, виспренији студенти, одговарали би шаљивим `никоје`, па се, наш комшија, некако више нервирао око тога, него око спремања испита и окидања, падања на истим. Е тај, Никоје, ипак нађе начина да кроз време надолазећих, а по беседама многих, `тешких година`, постане важно лице у животу паланачком.
Давали ови његови са класе испите редовно, а овај, горепоменути, за четири-пет година студија, једва два или три, укупно. И то све уз тежак напор. Па и није мало ако узмемо у обзир интелектуални потенцијал оваквог појединца.
Раних деведесетих беше модерно бити демократа, бити у политици а бити против власти. Као да то тако може. Али ево, доказано, проверено, из прве руке виђено.
Бар наизглед.
А театрални карактер политичких збивања у нас и конотација на крају свега, просто разоружају човека, угуше му сваку наду у оно, дуго ишчекивано, `боље сутра.`
И деси се чудо. Нова гарнитура преко ноћи запоседе фотеље. Демократе приграбише власт, од до тада злогласне социјалистичко-комунистичке багре, репресивне и нимало заинтересоване, готово слепе за потребе сиротиње. Бар се тако причало у табору другачијих погледа.
Наш јунак, са својим учинком, постаде општински службеник.
Учинак може бити скроман, али потенцијали у амбицији, прегазише ову нимало важну чињеницу.
Ови марљивији, упорнији, па ако ћемо реално и успешнији у школовању појединци, неки се прилагодише времену, други се пак тешко сналазише, дуго посао тражише.
И ево, деценију две, касније, модерне израбљивачнице и њима шансу пружише, на тешким марвеним позицијама радничке класе.
Небо препуно снова, превисоко постављене жеље, за људе растом омање.
А тих година, у паланци је на десетине њих имало среће, упало у одела преко реда.
Секира у мед, кажу, мада бих ја промислио добро шта је коме и колико упало... и у чему.
Па ти види, сине мој, хоћеш ли из књига или из искуства ништавних за живот учити.
Беше, како беше. Бомбардовање се брзо заврши. Најбоље зноју они који у рововима ишчекиваше некакав повољан исход ове Балканске кланице. Наш главни јунак, убрзо се ожени удовицом несрећног сина обућаревог, који паде на бранику домовине, у поменутом рату за покрајину. И све протече некако мирно, без пуно говоранције, чуђења посебног.
Једном приликом стопирах ка суседном градићу. Стаде шофер неке фирмице са локала, покупи ме, па се уз причу дотакосмо и страдања поменутог јунака.
„Умро ми на рукама. Пројектили погодише баш његов ров, шрапнели га посекоше...
И сад се најежив од свега. Бога ти пољубим, не сачека ни да се охлади, да година прође.
А ево, удала се већ, као да ни нема емоције“, сада већ о удовици војниковој говори.
Бол са лица овог тридесетогодишњака беше испунила кабину возила. Мучно.
Протерани ваздух више него неопходан, тескоба успорава дисање, гуши.
„А чини ми се...“ Промрмља, па заћута у трен, подиже главу, погледа ме право у очи, па настави започето:
„И дете је носила, дете брата нашег.“
И у исто време се мешаше туга са горчином, у гласу, покретима, овог корпулентног шофера кротке нарави. Немоћ да се ишта од јуче поправи.
Сећам се свега, није двадесет година пуно. Тешко је све забораву уступити.
А бити општински службеник, остаде сан многима. Остварен или недосањан, зависно од одлучности појединца, спремности да се цена плати, ма колика била.
И премда је клонирање забрањено, ако се не варам, законом прописано, ове у поменутој згради општине наше, као да неко штанцује за потребе своје велике игре, позоришног комада комичне садржине. Спектакл за публику знану, унапред одређену, спремну да аплаузима подржи, награди ход по жици, гутача пламена маглом одевеног.
Ето, поменух бомбардовање, не написах готово ништа о томе.
А ова прича ме стеже, притиска груди. Помислих, ако поделим с неким, ублажићу бол, терет са себе скинути. Не вреди. Можда времена треба, да још мало остарим.
И те ране ће морати да зацеле. Не може до краја да притиска иста мука, бар не истом жестином.
Реч, две о генију
Ако сам ја, рецимо, професор књижевности у некој од средњих. Режирам позоришне комаде по делима знаног нам маестра. Добијам награде, аплаузе, путовања разна мој помак прате... А овај је свет свакако позорница велика, `фарма животињска`, продавница забаве.
Хоћу ли се у неком тренутку запитати, да ли је можда награда великом генију била сама спознаја конструкције човекове, све његове мане, окрњени комади једне надасве девијантне слике, са делимично хармоничном позадином, маргинама?
Спознаја друштва у којем частан појединац крвари?
Спознаја механизма, свих његових полуга моћи, замки, начина израбљивања нејаких?
Да ли су пушка и ров једини логичан след, почетак и крај пута на раскршћу од беспућа?
Па и сама дела, као резултат дубљег трагања, анализе? Или је сам геније требао да узме понуђени му новац, захвалан и задовољан, Богу и људима на могућности баш њему указаној?
Да ли би га тако што чинило срећним, можда мање несрећним?
Хоће ли ова деца која уче преко потребну, за живот неопходну глуму, постати марва обична, попут родитеља својих, уступити своју слободу за какву позицију, у народу познатију као `државно јасле?`
Или ће ипак сачувати пламен у срцу, жар у погледу, оставити траг наде у ваздуху, за нека можда будућа, нова поколења?
А и није тако тешко овладати вештином глуме, ипак је то само занат. Међу обичним људима, толико је оних са врхунском симулацијом, зачудило би и најпроницљивије.
Али нико неће у Београдско драмско. У реалном животу са оваквом вештином, и било којим звањем уз њу, добијају пуно више.
Па и сама публика, она која аплаудира, зар међу њима није највећи број оних који ништа не разумеју, оних чије мане поменути ум подвлачи?
Оних, који и сами дају допринос глумом, активисти, статисти?
Актери збивања у комедији данашњице, болној и трагичној?
Пасивни у креативном, бучни по потреби? Различити профили ништавних, безличних, са ојачаним нагоном за деструкцију, егоизмом, егоцентризмом утемељени?
На крају свега, што се то мене тиче? Могу се чисте савести придружити гомили оних који се различитим делима великана, а које је упркос свему човечанство изнедрило, диве из својих топлих соба.
За разлику од њих, ја бар разумем, и свет у којем гмижем на неки себи својствен начин.
Из своје удобне фотеље посматрам, деспотски, све те марљиве, подређене, унапред отписане, за егзекуцију нову спремне.
И сад ћу да викнем пред свима:
„И шта ме се тиче да ли је привид испред или иза завесе, ко су глумци а ко статисти, ако је истина иза зида. А главом о зид не могу, а и што бих?!“
Или ћу ипак пробати да разумем, не осуђујући унапред. Саосећајући са теретом који носи свак појединачно, трпећи притом понижења разна, у овом конфузном, еволутивном друштву.
Можда ме ипак околности обликују за неки нови, грађански, класни фронт.
Можда баш тебе пробуди јутро надолазећих година, додели ти терет, улогу која обавезује, подразумева живот по мери човека.
Мајсторско писмо
Јесен, ветар и облаци допуњују се у свој својој доминацији над хоризонтом. Бреме од времена, као да уз тежину, има и некакву додатну димензију. Сумрак, осећам сваку кост која ме боли, стеже. Повремено муње и покоја кап кише, буде осећај благог страха.
Погрбљен, мало стиснут, брза корака грабим, газим стазом земљаном. Капут чојани, стари, чврсто стежем за ревере уз врат. На рубу паланке тек понеко светло говори да још сав свет није утонуо у сан. Стиснутих вилица од студени, не обраћам пажњу на лавеж паса у близини. Пред собом, само пред собом гледам.
Пут ме некако нанесе до једног од пријатеља из ранијег периода мога живота.
Беше то, колико се сећам, пре десетак и више година. Упаљена светла. За трен се нађох пред вратима. Неколико секунди и, звоним. Први талас нелагоде је иза мене, помислих.
Излази висок момак, црне густе косе, тамнога тена, грађе као у дрвосече, шака попут лопата. Благ поглед, показиваше и ону другу страну човекова склопа.
Топле црне очи, и покоја бора.
Брзо ме позва у кућу и, чини ми се, за трен се нађох у топлој соби.
Срдачан, увек рад да дочека, угости човека. Баци џезву са водом за кафу на пећ, па померањем главе увис, са осмехом преко лица, упита:
„Који ветрови тебе, по овом мраку, к мени нанесоше?“
Мало се збуних, закашљах, па онако промуклим гласом, једва чујно, одговорих:
„Изгледа ми превоз умакао, и то све пред носом. Повиках ја, гласно и брзо, „Стани, стој!“, али возач, видевши ме на ретровизору возила, додаде гас и... ето ме овде.
Пешака. Дотабанах овамо“, одговорих кратко.
„Ти мора да си гладан?“, упита он.
„Успео сам да поједем нешто успут, и по оваквом времену неки раде, зар не?
Радња на рубу града беше отворена“, одговорих.
Пописмо по кафу, а он донесе и чашице за ракију, домаћу, чувену шљивовицу.
Пописми ми неколико, па се распричасмо као тетке на пијаци. Чак и у смех ударисмо на неке опаске а везано за једну његову бившу драгу. Упита и он мене за неку моју, од раније.
„Беше то“, одговорих му.
„Али брзо увидех да је небитна, па збрисах на време.“
Ћутимо. Ћути он, ћутим ја. Па се погледамо, као да погледима желимо рећи један другоме:
„Е, мој брале, највећи број жена и јесте такав. Да ако не збришеш на време, омастићеш конопац сигурно.“
А Добривоје беше врстан мајстор сапуна у некаквој нашој хемијској индустрији.
Тридесетогодишњак са ваљаним животним искуством, муком која га чињаше школованијим за живот од оне друге, господске, дрске и лење, генерацијски му блиске младежи.
Тамо га редовно задиркиваше, заједљивим опаскама прекидаше док цигару пали:
„Колега, као да дрхти цигара, може бити да је од промаје? А да ипак ми затворимо прозоре?!“ Па онда сви у смех. Он погледа својим благим очима беседника, смирен, без речи. Окрене се и оде. А њему, људи моји, толико дрхте руке, да му треба времена, концентрације посебне да припали.
А околности у којима је растао, сазревао, нису биле богзна колико благонаклоне по њега.
Упитам га за посао, а он тихо одговара:
„Уобичајено, ради се. Мора тако.“
Гледа у округли дрвени сто, папиром од новина прекривен, замишљено.
„Стигло ново време, фирме пропале. Богати купују све за шаку пара. Јуче сам у магацину разбијао сировину за сапун, па ми је крв кренула на нос. Али није страшно. Брзо то зауставих“, наставља излагање. Ја га гледам и видим, њему заиста ништа не беше тешко.
„Скочила цена лоја на светском тржишту, па газда наредио шефу набавке да купује палмино уље, каже повољније. Али кажем ја теби, није тај глицерински сапун исти, није ни налик ономе од лоја, није постојан. Пар прања руку и истопи се.“
„Па ти си, буразеру, мајстор у томе, ваљда има начина да се и то некако реши?“
Укључујем се и ја.
„Ма нисам ти ја нека марка. Мала је корист од знања ако се шкртари на сировини.“
И у том гласу осетих тугу некакву, као да он фабрику осећа лично, савесније од многих послу приступа.
„Шта би са оним магарцем, Станиславом? Још увек је у фирми, није узео отпремнину?“
Упитах, гледајући га право у очи.
„Ма ту је, није. Умало га не убих оним кључем прошле године. Сада ми га још и жао.
То је једини пут у животу да сам се са неким скоро па потукао.“
А о томе сам ја нешто раније и начуо. Рекоше да му је у више наврата на сестру насртао, понижавао је, лупио јој шамар пред светом, тај неки, Станислав.
Е, тада је овај момак стао у одбрану своје мезимице, пристојно покушавши да упозори, предупреди и пресече сукоб, али је поменути колега, насрнуо као звер на њега.
Ухватио га за врат. У самоодбрани се мајстор некако дочепа масивног, металног кључа.
И умало му не развали лобању. Свакако се све добро завршило. Раставили их људи.
„А знаш ли ти да после тог случаја, мене тамо опасним сматрају? Боје се убићу некога.
Ма нећу ја никога убити, њима је већа казна да остану у животу, па да се тако међусобно уједају на овој калдрми, онако несрећни, наизглед важни. Ма није њима лако“, додаде и заћута.
Добро сам познавао те мале пакоснике са којима ради, сретао их на улици.
Љуштуре без емоција, беспрекорне у мржњи и злоби. Понижавајући најчешће сиротињу, потхрањују своју сујету гладну, а знају коме да клањају се до земље, јачима увек поштовање, наравно. И готово увек и у свему, лажно.
Познајем и њега довољно добро. Дружили смо се док му мајка још не беше умрла, а ја се некако брзо иза тога периода одселих на север. Пуно је пропатила јадница, отац их је све скупа малтретирао, тукао. Несрећник, попио му алкохол сву памет, ако је памети и било.
О њему нипошто, никада није говорио. Зато се према сестри и мајци, са пуно емоција и пажње, топлине неке посебне , опходио. Памтим поступке његове. Умео је и сам да узврати на уједе, провокације околине. Али му све то није пријало, као гомили других крволочних егоцентрика, који само на своје гузице мисле. Било је пуно племенитог, посебног у њему. И поред свега, он је искрено жалио, патио због поступака малих људи, њихових неразумних реакција, ситних интереса. Али их није осуђивао.
„Јуче ми на послу, шеф каже“, наставља он.
„Иди, Добривоје. Очисти базен, па убаци три џака соде.“
„И видим ја, нико неће. Узмем чизме, навучем рукавице и педантно завршим посао.
Није то ништа посебно, компликовано.“
А многи су то добро знали, вешто манипулисали, користили изговоре разне.
Увек се нађе неко погодан за:
„Ма зовите њега, он је здрав, мене леђа боле, плућа ми оштећена.“
И по правилу: Коњу се намешта седло, учи да коњоше.
А човек се роди оседлан, срастао са теретом својим.
Подиже се он, убаци у пећ дрво, па се врати и настави да прича:
„Прошле зиме, седимо на паузи, тако. У предузећу. А један ме мали задиркује, пита да ли је истина да ја имам папир оверен од стручног лица, да баш и нисам урачунљив.
А ја му, спонтано, без горчине посебне кажем. А опет, обраћам се свима:
„Ја имам црно на бело да и нисам сасвим нормалан, а има ли ко од вас“, па с неком усхићеношћу, благо подигнем тон, помало иронично, „писмених доказа, да је нормалан?“
Завлада мук. Сви заћуташе. И веруј ми, пријатељу, сасвим збуњени, почеше се полако један ка другом окретати, обазриво. Тупих погледа, без речи, без одговора.
У том моменту стигоше кафе из бифеа, почесмо о снегу, дигресија повољна по обе стране. Ето, тако ти је са људима.“
Заврши своју мисао, па опет заћутасмо обојица. Пописмо још по једну, а он без речи оде у суседну собу, донесе ћебад за мене и погледом показа на кревет покрај пећи.
У трен нестаде, пожелевши ми лаку ноћ при одласку. Климањем главе захвалих, легох и истог момента заспах.
Јутро, снег који провејаваше напољу, угледах с првим отварањем очију и погледом кроз прозор.
„Добро јутро, надам се да си добро спавао?“, упита насмејан, неко време будан већ.
„Као заклан“, одговорих. Доручак беше већ спремљен, кафа на столу.
„А сећаш ли се ти, оне женице из водовода, самохране мајке, кћери старог професора?
Поставише је за директорицу, па пошто не беше рада да потписује фактуре о износима непостојећим, са врха послате, отераше је. И? Је л` се неко почешо? Ником ништа.
Нађу они подобне, да са њима глобе и краду ову сиротињу.“
Завршава, одговором.
„А ништа ново, то је та крива Дрина, не да се исправити“, додајем.
Разменисмо још покоју, и видим ја, време ми да полазим.
На излазу из собе, предсобље, па терасица, као тенда, прекривена.
Погледам лево, велика полица, неколико десетина књига.
Приближим се у радозналости некаквој, загледам пажљиво.
Гледам, гледам. Ништа од познатих аутора, дела.
Каже он мени:
„То сам ја све скупљао, овоме не треба, ономе не треба. Па све чувам, ето.“
Ја у животу не видех више безвредних и безначајних књижурина на једном месту.
Ваљда се ти неки, назови га аутори, својски потруде, убеде неке себи сличне а имућније, да уложе у штампу њихових значајних будалаштина.
Тако је један писао књигу о пчелама, као да о томе не постоји гомила поузданих чињеница од раније. Па је тако, опет, некакав учитељ паланачки, писао ново издање географије за школу основну. Предходно је морао министарству просвете уплатити четири хиљаде, да би стекао услов потенцијалног беседника на дати конкурс за поменути уџбеник. А за тај труд, министарство би му касније рефундирало износ и уплатило хонорар, ако би са врха стигле процене повољне.
Као да се ту и може шта ново додати. А можда и може, ај` га знај. Оваквих је примера, интелектуалаца пријемчивих просечном човеку, површности његовој, вероватно подоста.
Један је младић, тако, са својих петнаестак роман написао, издао. Касније му није полазило за руком да државни факултет упише. А покушавао је, више пута...
Тешко профанима да толики потенцијал разумеју.
Не задржах се дуже од пола сата. Изађох. А напољу, милина, плес белих пахуља, просто ми беше драго да допешачим до куће.
И све без неке журбе посебне.
Добривоја дуго нисам видео.
Пронесе се вест да се пре непуних годину дана упуцао.
Био на послу, остао прековремено.
Колеге кажу да се тога дана чак и шалио, био некако расположенији неголи иначе.
Није било никаквих инцидената. Напросто, отворио одмор за текућу годину, дошао кући, попио кафу и крај.
Испод стола само локва крви и тело.
(Одломак)