ЛИЦА:
ИЛИЋ ПАВЛЕ – први државни апотекар у Србији, школован
ЈОАКИМ ВУЈИЋ – први државни управитељ позоришта, школа за то и не треба
ЈОЗЕФ ШЛЕЗИНГЕР – први државни диригент, композитор, школован
ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ – први српски новинар, штампар, писац првог устава у Србији, школован а не дошколован
ВАРТОЛОМЕЈ КУНИБЕРТ – први лекар, интимус, дипломата и, прича се, шпијун, школован
ТОМА ВУЧИЋ ПЕРИШИЋ – први полицајац и вођа политичке странке, необразован јер му није потреба, пошто све и о сваком зна
ЖУЈОВИЋ – официр прве редовне војске, школован
ХАНА ШЛЕЗИНГЕР– супруга Јозефова, кћи рабинска
МИЛИЋ- сељак рабаџија
МЛАДИЋ – са усахлом руком, школован, наравно
Време: Сретење 1835, јул 1837, мај 1839
Место: Прва штампарија, прво позориште и прва концертна сала, све у једној просторији, у Србији, Крагујевац
Напомена: Кулисе се мењају, простор остаје исти. Клавир је стално присутан.
Увертира
Завеса спуштена. Излази Јоаким, наклони се.
ЈОАКИМ: Добро вече. Пре него што почнемо, нешто ваља рећи о томе шта се има дешавати пред вама. Колико забуне неке да не буде. Оно што ће се гледати нема никакве везе са политиком. Нема везе са садашњошћу. Боже саклони! На нешто ако заличи,ова играрија, ваш је проблем. Не наш. Ми смо ту само малко да забавимо. Ето, нешто разбрибриге, смеха, шале, кревељења, игре и доскочице... Ништа више. Колико време да се утуче. То што се неки људи зову како се зову, само је зато што Срби немају маште, те деци стално дају иста имена. Оно, има у Срба обичај нека имена и не давати, ако се покаже како је неко злотвор био. Име остане како се не би бркао са другим, поштеним светом који има тек да се роди. Него, да не дужим... Сада ће неки људи унети клавир. Морају, јер се Књазу прохтело гледати театра. И не иде спрдња без музике, је ли тако? А Књаз хоће да гледа јер се то у свету, у Европи тако ради. Нико њега на то не тера. Сам хоће видети шта је то. Исто као и ви. Је ли вас неко за уши вукао овде? Није. Ту сте, ваљда, од своје воље. Сад, има ту и других којима до тога није стало, али ко их пита? Они, ти други, дошли су због озбиљне ствари. Домаћини. Стамени. Тврди у вери и уверењу. Примакли се пошто су такви. Јер, данас је Сретење. Година 1835-та. Књаз је одлучио дати устав. Ни то га нико није терао. Али, к’о вели, ваља се. На државу да личимо. И сад, ми удешавамо позрницу. Шта ће Књаз гледати, није од важности вама, ноћас. Важно је шта ћете ви посматрати. И биће овде расправа, биће болести, биће побуне, биће освете, биће кукавичлука, оданости, батина гадних, храбрости и, наравно, љубави. Значи, све оно што чини једну добру представу. Ако вам буде до смеха – смејте се. Тако мање боли.
Наклони се и оде. Завеса се подиже.
Став први.
Импровизована бина по којој су расути реквизити: столица, нахерен сто, нешто одеће на гомили. Са стране штампарска машина и неколико листова који вире из ње. Илић и Милић уносе клавир – вуку на санкама. Са стране придржава Јозеф Шлезингер . Јоаким скакуће око њих. Јоаким прискаче столу, исправља и гледа шта да подметне испод краћег ногара. Остали скидају клавир са саоница.
ЈОЗЕФ: Полако, полако господо! Јој! Лакше мало! Поломићете!
МИЛИЋ: (стењући) Не бој те се гос'н Јозефе... не боли ово њега ништа...
ЈОЗЕФ: Боли мене господине Милићу! Мене! Раштимоваћете га!
МИЛИЋ: Њега не боли, ал’ мени кичма пуца. Пази! Тако. Добро је. Мени је гос’н Шлезингеру милина са вама пословати. Кад сам у Вашем друштву, ваздан сам господин.
ЈОАКИМ: Господин док требаш, овамо стока безрепа.
ИЛИЋ: Кад се сад нисам струнио...
ЈОЗЕФ: (подиже поклопац, удара прстом по типкама) Ово је добро. И ово... Од труцкања и мраза може променити звук. Узалуд је Књазу говорити где не иде по снегу овако нежну ствар вући!
МИЛИЋ: Не фали му ништа. Звечи к’о и пре.
ИЛИЋ: Ти, Јоакиме, сад нашао сређивати по сцени.
ЈОАКИМ: Морам! Све мора бити удешено! Све као што захтева једно представљеније велико као моје! Дали ми расклиматан сто! И прње. У то ћу своје глумце обући? У рите, дроњке?
ИЛИЋ: (узме кошуљу са гомиле и брише зној) Кад треба стоварати, онда „представљеније“. Док смо вукли нигде те нема.
ЈОАКИМ: (Скочи, отме кошуљу) Не! Гардеробом зној брисати! Примитивац!
ИЛИЋ: У праву си. Још ћу добити неки осип или чир.
МИЛИЋ: Вама је гос’н Павле као медикусу лако. Имате оне прашкове и мазарије, очас ће вас проћи. Мада, ништа без цеђи и доброг рибања, ја вам велим.
ИЛИЋ: Може бити. Купање је здравље.
МИЛИЋ: Кад покиснем – окупам се. Друго ми не треба. Наши стари се купали двапут у животу: кад се крсте и поп их попрска водицом и кад их спремају на онај свет. Па шта им фалило? Ништа. Сад неке новотарије: те ово дрдојло што килавимо, те овај мрнџа са својим изигранијама, те Ви са купањем, те Димитријевић и неко његово писаније зарад ког се овол’ка светина скупи! К’о мечкари да смо ...
ЈОЗЕФ: Он, господине Илићу, само тера по своме: старо ваља, ново ништа не вреди. Оно кад Књаз нареди да се кровови на кући препокрију ћепенцима, није хтео чути! Дража му слама и шиндра од црепа. Ништа тај што је и цреп џаба добио. Није хтео, па то ти је. Залуд му моја Хана говорила где је то ствар потребна због пожара, због буба и стеница што се скупљају у трави- не вреди.
МИЛИЋ: Вама гос’н Јозефе свака част и к’о човеку и комшији. И госпоји Хани. Честитије жене од ње и моје Миланке видео нисам. Али неће вала други мени кућу удешавати па нек је Књаз и Господар ‘иљаду пута!
ЈОАКИМ: (Шиштаво) Ћути! Неко има чути! Људи су опасни! Кашће Књазу! Има на висиш на оној крушки пред конаком!
МИЛИЋ: Ко си ти мени савете да делиш? На моме си нашао солити ми памет? Дошло из прека и ете ти сад!
ЈОАКИМ: (Поносно) Јоаким Вујић. Управитељ Књажевског Словенско Сербског Театра! Списатељ сербски!
МИЛИЋ: Е мој мучениче...
ИЛИЋ: (Шлезингеру) И, земљаче, ваља ли клавир?
ЈОЗЕФ: Добро је. Све у реду. (Милује инструмент) Колико се тумбао, јадан, до Крагујеваца. Шабац, онакви путеви. Ниједног поштено удешеног нема, добро су му жице остале на месту.
МИЛИЋ: Јашта како су остале. Нагурали смо сламе...
ЈОЗЕФ: И сад премештање по вароши: а конак, а једно сопче, а овде... Не сме се тако са нежним стварима.
ИЛИЋ: Више жалите тај предмет него себе. И вас је Господар вукао са њим. Као да Вам га је, место букагије, за ногу везао.
ЈОЗЕФ: Ласно је за мене. Њему је незгодно.
МИЛИЋ: Него, ко ће платити ово моје рабаџијање?
ЈОЗЕФ: Мени су наредили приредити музику вечерас. Уз представљение Јоакимово...
МИЛИЋ: Онда, чауш, вади кесу.
ЈОАКИМ: А не! То морате са Књазом видети! Ја сам ту по његовој вољи! Ништа са новцима немам.
МИЛИЋ: Ни новаца немаш. Наш’о сам у којој ћу се цркви молити. Ко се од Милоша нада парама.... Ово нек вам је са ‘алалом.
ЈОЗЕФ: Све кроз крајцар гледаш.
МИЛИЋ: Јок, него ћу се замајавати са овим ... овим... Шта су, не знам ни сам. Просјаци.
ЈОАКИМ: Најумније главе сербске! У Сербији нема ученијих и умнијих људи од нас!
МИЛИЋ: Е ако сте најумнији, онда смо га ...
ЈОЗЕФ: Није лако ником. (вади из џепа новчић и даје Милићу)
МИЛИЋ: Него шта него им лако! То научило сам руку пружити и „дај, дај!“ Нема добра док се грбина не савије и зној не избије на уши! То, цигули мигули и будалесање пред поштеним светом, још се и плаћа! Пропадосмо, начисто. Благодарим господине Јозефе. Једини господин овде! (одлази ) Једини!
ЈОАКИМ: Прост свет. И такве, мој драги фармакусе Илићу, онај ћопавац узима као највеличанственешије, најузоритије, најдичније представнике говора сербског...
ИЛИЋ: Говори да те разумем, ниси пред плебсом.
ЈОАКИМ: Узалуд Господар плаћа Ваше школовање за апотекара у Виени. Очекивао би више ноблеса од неког ко је видео света, ко је у Царском театру гледао Шилера! Ех, Шилер! Мени, када сам добио од његовог Величанстава, Цара Франца Првог у Пешти награду, мене су са Гетеом, са Шилером поредили! Ни Шекспир није далек мом мненију. Расужедније мое и његово, Шекспирово, Есхилово, то је нокат и месо!
ИЛИЋ: И шта ће наш Шекспир извести Књазу и народним угледницима? „Хамлета“? „Отела“? Може бити „Фауста“?
ЈОАКИМ: (Снуждено) „Фернандо и Јарика“,“ Ла Перуз“,“ Бедни стихотворац“. Тако што сам удесио за ове дане. Нисмо ми још скочили до Хамлета. И, то је предуго, брате. Немам ни превод. (сломљен, седне на столицу, умало падне са ње) Ево, види. Све се распада. Није ни створено а већ... Немам где изводити, него ме шеткају, ко овог мученог Јосефа унаоколо. Сад у Давидовићевој типографији. Смрди на фарбу, уместо на француски парфем, на пудер... Али, селе данас за Београд све машине. Овде се има налазити театар. Еј! Мој театар! Мени на управление дат. И биће, једног дана, „Отело“, биће „Фауст“! (Шапатом, осврће се око себе) „Црни Георгије или Заузеће Београда од Турака“ , и то представление даваћу ... Само да знате. То је моје ремек дело! Медаљу сам добио...
ИЛИЋ: Причали сте. Знам.
(Јозеф почиње да свира „Пожаревачко руски марш“.)
ИЛИЋ: О, па то лепо звучи драги мој Капелниче .
(Одломак из драме)