МАГЛЕНО ЈУТРО
Кроз густу маглу видим тебе!Као мозаик нејасна си.
Та белина ми очи гребе,
чује се тих глас и таласи.
И све сам ближе јутру белом,
нит` снен нит` будан, на пола сам.
Борим се јастук гурам челом.
За бег из ноћи све ћу да дам.
Потом се будим и схватам све...
Снивао сам већ преживљено.
Крај Дунава си са речи две
загрлила ме замишљено.
Претходна ноћ је сећајућа,
сва у немиру и пренагла.
Од глувих сати до сванућа
била си само ти и магла.
ВИШЊИЋ
Влас му једна седа са бркова спалапа се испреплела с жицом од гудала.
Из безвидог ока болна суза кљује
и у тихој ноћи гусле подмазује.
Та два бледа глаза –ђаво их уреко,
не виде на кратко, виде на далеко!
И земаљска невид ништа им не смета
да прорекне нама за стотине лета.
Силно струне јече у свитања снена
и чују се све до Скадра и Ловћена.
А стихови које је Филип китио,
Владика је Његош Мудро наставио.
Влас му једна снена са Бркова спала
па се испреплела с жицом од гудала.