Александар Савић: Две песме

МАГЛЕНО ЈУТРО

Кроз густу маглу видим тебе!
Као мозаик нејасна си.
Та белина ми очи гребе,
чује се тих глас и таласи.

И све сам ближе јутру белом,
нит` снен нит` будан, на пола сам.
Борим се јастук гурам челом.
За бег из ноћи све ћу да дам.

Потом се будим и схватам све...
Снивао сам већ преживљено.
Крај Дунава си са речи две
загрлила ме замишљено.

Претходна ноћ је сећајућа,
сва у немиру и пренагла.
Од глувих сати до сванућа
била си само ти и магла.

                                                     

ВИШЊИЋ

Влас му једна седа са бркова спала
па се испреплела с жицом од гудала.
Из безвидог ока болна суза кљује
и у тихој ноћи гусле подмазује.
Та два бледа глаза –ђаво их уреко,
не виде на кратко, виде на далеко!
И земаљска невид ништа им не смета
да прорекне нама за стотине лета.

Силно струне јече у свитања снена
и чују се све до Скадра и Ловћена.
А стихови које је Филип китио,

Владика је Његош Мудро наставио.
Влас му једна снена са Бркова спала
па се испреплела с жицом од гудала.