МАСЛАЧАК
(Митрополиту Амфилохију)
И тако се једном
оде у тишину
да се стави тачка
на вријеме што мину.
На све крхко земно да се стави тачка
просута по гори сјемена маслачка.
И тако се једном
путем Христа оде
на сплаву што бљешти изнад живе воде.
Док тоне у свјетлост слути да за паству
одлази ко светац ка небеском царству.
Зна да не протраћи своје земне дане
ако шта његовог у нама остане....
Причешћен кад стане пред божијег суца
ореол ће изнад кренут' да свјетлуца.
„Грешан јесам али
вјерујем да могу
рећи да сам душом служио свом Богу
И да могу часно
преко ријеке бола
прећи неоквашен с плаштом апостола.“
Ноћ претешка црна пада на Морачу
гдје вјетрови хорски пјевају и плачу.
Просута по гори сјемена маслачка
кад се проспе сјеме не постоји тачка.
Сад столује Ђедо уз благослов Бога
крај Његоша и крај Петра Цетињскога.
ВЕГА
I
Био сам корални
гребен на ког се насукала тог прољећа
сирена мојих
зима
времеплов свих
времеплова
она која је
залудила Одисеја па није знао у које би море послао своје лађе
она која је
дошла са ко зна које звијезде
она која се само
једном чека или се никад не дочека
у овом свијету
који већ увелико у вријеме чекања
сиједи при рубу
као будућа
сретања
као отиснута кап
као времеплов
наде
затворен у оклоп
воденог сата
који цури у
сјећање.
II
Имала је очи у
које су се увукли сви свјетски океани у којим сам ко зна колико пута изгубио
копно глумећи модерног Робинзона
и био сам морнар
и био гусар у истом сјећању скупљући једра ткана од њених осмијеха
које никад нисам
преболио
као што сањар
никад не преболи фатаморгану
III
Колико сам је волио
има тамо кад се крене у нигдје
кад се крене млиjечним путем једна удаљена звијезда Вега
из сазвијежђа Лире
до ње је потребно бесконачно људских поимања и времена и живота
и
то ми у једном тренутку изгледало једино упоредиво
сад знам
сад кад је нема волио сам је и више од даљине те Веге
из сазвијежђа Лире
до које никад нећемо стићи
ма колико се снова претворило у лет
IV
Бјеше некакав часовник некакво свјетло некакав оток
некакав свјетионик
што личи на клепсидру
у којима су се смијењивали дан и ноћ
нудио ми се одметнути дрхтај са њеног лица
али мени је изгледа те ноћи требао тумач
тумач за шифроване погледе
који негдје ван видљивог
на Веги из сазвијежђа Лире
размјењују њежности
V
Те ноћи сам као и обично све своје шансе пропио
покушавајући да пригрлим свитања
у којим никада више нећемо будити закашњеле снове
Те ноћи сам грлио кишу
погледима који су били празни
и који нигдје нису завршавали
Те ноћи сам ко зна шта све још грлио
јер уз њу ме је све тако лако могло да има
...те ноћи ...
... од те ноћи ме нама
VI
што моје ријечи немају ни приближан сјај који видим у
твојим очима
и она се насмијала оним истим осмијехом који ме ја
бацао поново
до Веге из сазвијежђа Лире
до коралног гребена
гдје ће увијек дио мене остати насукан
гдје ће заувијек да остане шкољка са два бисера
ван домета таласа
који бљеште
у бојама нерођене јесени
VII
који се расипа низ зидове сјећања
попут пузавице
која спаја
цикламе са небом
која спаја Вегу
са Лиром
у времена
неспајања
VIII
У граду који није имао улица
опет сам био корални гребен
који трага за Вегом
неколико сјенки ушушканих у вјетар
под свјетлом уличне лампе
су личиле на њу
шум одлазећих корака у ритму
степеница ка небу
су личиле на њу
грлица на дивљем кестену
је такође личила на њу
бацио сам три сузе
у фонтану у облику срца
затворио и очи
и кренуо
у ко зна коју ноћ
IX
сада сањам снове у којима недостаје свјетлости
и глумим Робинзона у некаквим филмовима који се врте
на бесконачној црти трајања
на којем још попут брушеног
дијаманта свјетлуца њен траг
X
Тек
ма
гдје била
нека
зна
насукану
на коралном гребену
на домаку Веге из сазвијежђа Лире
једном
ће наћи шкољку
са
два бисера
ушушкана
у таму.
МОШТ
Можда је судбина овог рујног вина
да ноћу кришом два времена спаја
оног кад је срце било балерина
и овог што губи ритам обртаја
можда је дато да баш ове капи
несрећу у срећи претворе у срећу
тиме што не дају оном да излапи
а овом да
носи
луђачку одјећу.
Неће стога никад
нек кошта што кошта
одрећи се суза из грозданог
мошта.
Можда га чува овај на дну талог
од посљедње бербе од слуђених птица
када самог себе узима за залог
док у огледалу крхотина лица
сва у паучини посрће за смијешком
који је остао на перону туге
једног винског љета може бити грешком
што покаткад бљесне кришом из каљуге.
Колико је таквих дочекао зора
капетан без лађе
кормила и мора.
Зато и не броји ове издисаје
ове гроздне сузе точене у бокал
измирен са собом (док траје нек траје)
у оркестру флаша недопијен вокал
који вином мости драго и недраго
када се појави на размеђи јутра
док је мошт у чаши још једино благо
што грије извана скоро ко изнутра.
Кад тако опија
и кад тако грије
неку давну тајну поврх вина крије!
ХИЛАНДАР
а други ни да трепну.
Тамо гдје су сабрани сви наши почеци и уздарја
и сви наши видици
има храм који из потаје додирује вјечност
скривену у призми.
У огледалу земље вјечност огрнута молитвом
и молитва огрнута вјечношћу.
Двоструке степенице ткане јектенијама
надвисују сажвијежђа
у причи која се не завршава
у бесконачности.
У огледалу воде одраз Растка
и шапат из камена
у такту тропара Светом Сави.
Тамо гдје једино допиру звуци нечуја
са друге стране свјетлости
пуца видик што милион пута надмашује очи
изрезбарене у правремену.
У огледалу ватре расут пепео
из којег се поново рађа
народ неба
Док је градио храм
Растко је из будућности
слушао хор
оних који ће до смрти остати слијепи
да би чвршће срастао камен.
У огледалу неба постоји пут
који се наслућује при пуном мјесецу
тамо доље одакле крећу све стазе у висине.
Храм спојен у једну кап која се отиснула према горе
попут зрна са лозе Светог Симеона
која поново ствара живот из бљеска.
Оног истог од којег једни изгубе вид
а други ни да трепну.
СОНАТА
Сањам да ме у чезама носе
арханђели с ликом мускетара
тамо гдје је вулкан њене косе
у сазвучју с хиљаду гитара.
Ко зна ко је свирао сонату
што се једном из даљине слуша.
Испод косе на лабуђем врату
спавала је нека друга душа.
Облак сумње што личи на балон
пустио је сузу као лаву.
Галон вина и још један галон
два галона туге су за главу.
На ћилиму огрнут у ланце
од маслачка што се дахом кида
летио сам кроз ђавоље кланце
с чулом слуха ослобођен вида.
Ко зна откуд дивљи клокот воде
надсвирава рапсодију жица.
К`о све друго једном када оде
вулкан косе остаде без лица.
Тек понекад када све загрца
затворивши очи скоро крадом
прелиставам разгледницу срца
лутајући ко зна којим градом.
И деси се да кад видим чезе
кад сјећања ударе ме маљем
прошапутам: „била је без везе“,
а сам себе у неповрат шаљем.