Сергеј Лакић: Последња гора

Шири јутро снено своја бела једра
и веслима златним од сунчевих зрака
запљускује горе, мије лица ведра,
отреса са крошњи задње капи мрака.

У зеленом гају буде се станари,
већ се хвали бреза сјајем бујних грана
и црвкути нови заменише стари;
хор славуја поче песму новог дана.

А уз поток ледан што пропланком шара
и у дане вреле поји жедна уста,
међ’ стаблима стоји једна црква стара,
у заборав срасла и у срцу пуста.      

Милује јој ветар избледеле фреске
и од кишних дана јаблани је крију, 
ту пауци вредно везу арабеске,
у кандила свици сјајну светлост лију.

Ка долини немо звоник пружа руке;
срце су му давно ишчупале звери,
сејао је небом некад миле звуке 
сад чезне да опет душа затрепери.

А на прегу где су потекла крштења,
радост славског јутра и тужно опело
и где лежи завет давних покољења,
уморни је старац ту спустио тело.

Раздиру му груди мисли што се множе,
тугу је на лице уклесало време
и срце је дало више нег‘ што може,
у наручје узео је преголемо бреме.

Суза кваси образ сломљенога Бога,
стрепи да л’ ће моћи последње и чедне
да сачува горе од детета свога,
од човечје руке охоле и бедне.

Црн је облак стао поврх седе главе
кад пахуље беле долетеше снене;
довеле су јагњад дечје очи плаве 
и спазиле дрхтај руке која вене.

И трже се старина кад уз своје скуте 
виде осмех благи нуди кришку хлеба
и рече кроз јецај док целива руке:
- из човечје руке доброте ми треба.