Додир зиме са прољећем и благо продужавање дана
увијек у мени изазове талас среће. Разлог пријатне топлине је свјетлост о којој
ријетко размишљамо. Сунчева, дневна, а прије свега Господња, свјетлост никада
не мирује и непрекидно се понавља у котрљању наших дана и живота Богомданог. У
хладним, зимским поподневима и дугим ноћимапотреба за свјетлином, свјетлошћу,
сјајем и одсјајем је насушна и прејака.
Свјетлост је повезана са природом, а посебно са људима, који свијетле својим животом и дјелом. Обасјавају нас за вријеме њиговог, земног живота, али још више у нашем додиру са духовношћу. Тек када молитвом призовемо наше молитвенике пред Господом у цркви за вријеме Богослужења или у тишини своје собе, на нас се спушта посебна, Богопријатна топлота. Српски, православни Светитељи, духовници, војсковође, научници, књижевници, композитори, сликари, љекари, архитекте, професори, који су уз Господа Исуса Христа, свакодневно нас посматрају са неба и обасјавају Божанском свјетлошћу.
Инспирација за текст, проистекла је из љубави према нашим прецима, према људским громадама, који су не марећи за величину своје људскости и постојања, живјели скромно, достојанствено умножавајући таланте, које им је Господ обилно подарио.
Неописива свјетлост исијава при спомену сваког имена, а успомена на претке замирише мирисом тамјана, који у плавичастом треперењу излази из кадионице. Свјетлост са олтара при отварању двери, Божанском руком милује лица вјерника и молитву уздиже до небеских висина.
Сваки дан, који је иза нас улази у историју, непрегледну, необухватну и несагледиву из угла земних пролазника и путника према Царству Небеском. Вијекови се по правилу увијек слијевају у један тренутак, вјеру и наду у Васкрсење и живот вјечни.
Свјетлост је повезана са љубављу. Човјек, који воли, он свијетли. Жена, која воли, она грије несагледивом топлином, а наши славни преци не дозвољавају да се кандило љубави угаси.
Историјском редослиједом, у мом срцу сагледавам љубав према нашем, првом архиепископу, српском Светитељу Сави, који је оставио пролазно земно богатство и људске страсти, овјенчавајући свој живот и душу непролазном Христовом љубављу. Његова снажна личност и Богољубље овјенчаше својом свјетлошћу и његове посебне родитеље, великог жупана српског Стефана Немању и Анастасију, који засвијетлише непролазном духовношћу и Светитељским сјајем Светог Симеона Мироточивог и Свете Ане. Чудесно миро из кивота Светитеља и чудесна винова лоза само су један од примјера Божанске љубави и снаге.
Посебни дани са ликом српских Светитеља кроз осјећај мог срца нижу се и воде до два јунака и њихових крвљу обливених имена, Светог Великомученика Лазара и Милоша Обилића. Колико родољубља и љубави према Христу и отаџбини треба осјећати да би се мирно положила глава испод руке крвника и џелата? Колико вјере, снаге и жеље за правдом може носити људско биће када се спремно одриче земаљског царства?
У данашњем свијету, огрезлом у среброљубљу, историјске чињенице и родољубље у необухватној и несагледивој мјери, изгледају немогуће и непојмљиво. Колика снага је потребна једној жени да на руке дочека главу свог мужа? Свако женско биће, које носи име кнегиње Милице може бити поносно на Српску Светитељку, за земног живота изузетно храбру мајку и непоколебљиву владарку.
Чуда су повезана са свјетлошћу. Српски Светитељ, Свети Василије Острошки вијековима чини чуда вјерујућем народу. Свијетли Острог, а у њему кивот вољеног Светитеља и стражари борећи се да нечисте силе не поробе свијет и да добро заувијек побиједи зло. Свијетле поклоници и ходочасници, који са Светог и свијетлог мјеста носе у своје породице и градове благослов и благодат.
Дивно је бити Српкиња, православка, предивно је бити духовни потомак лозе Немањића, Хребељановића, а посебно је Богопријатно имати молитвеницу пред Господом Свету Петку, Параскеву и вољети Београд и капелицу у којој без престанка тече Света водица на духовну и тјелесну корист вјерујућег народа. А Дунав и Сава у природном спајању, на ушћу вијековима протичу носећи молитву из цркве Ружице и спајајући је са Литургијским Богослужењем до Васкрслог храма на Врачару и свих, осталих београдских цркви.
Кутак мог срца његује емоције према Светој Фрушкој Гори. Преподобна Мати Ангелина и Свети Теодор Тирон својом свјетлошћу обасјавају Србију молитвеним сјајем. Низ манастира свијетле најњежнијом свјетлошћу и спајају се духовношћу са Светом Гором, Атонском. Фрушка Гора и Атон чине вертикалу и хоризонталу православне духовности.
Дио православне вертикале додирује мој град, наш град, прелијепу Бањалуку у којој свијетли духовност из кивота са моштима Светог великомученика Платона, који за земног живота није хтио оставити своју паству, вјерујући народ и склонити се од злочиначког ножа, већ је пострадао за Христа и винуо се до Царства Небеског. Дан прије Ђурђевдана, пети мај посебно обасјава свјетлошћу, јер се на тај дан отвара кивот са моштима, које благоуханим мирисом додирују сва чула и душе вјерника, који не заборављају свог Светитеља.
Звук срца полако почиње да одзвања новијом историјом, а у њој љубав према Светитељима, који су за вријеме свог, земног живота поред служења Господу, били високо образовани и оставили нам велика дјела. Свети Владика Николај Велимировић и Свети Јустин Ћелијски, доктори наука, који су живјели скромно, али духом преобилно, свијетле својом несагледивом, писаном ријечју. Богата ризница бисера православне духовности, надахњује православне Хришћане и води их човјекољубивим и Богољубивим стазама духовних сазнања и мудрости.
Моја генерација је имала част да буде савременик Патријарха Павла, архимандрита Гаврила Вучковића (Лепавинског) и архимандрита Амфилохија Радовића. Жива ријеч, која је одјекивала Саборном црквом у Београду и у контактима са народом, тиха, али снажна и јасна, свијетли и данас, када нас наш молитвеник пред Господом, блаженопочивши Патријарх Павле посматра са неба и слуша наше молитве. Мисли, књиге, текстови и снимци, који су остали нама као путоказ свијетле у нашим библиотекама и када сунце сија и када мјесец просипа своје сјенке на успавани град.
Два архимандрита, два снажна монаха такође су свијетлили својим животом и контактима са народом. Свако на свој начин посебан, топао и строг у исто вријеме, за земаљског хођења по земљи Господњој уливао је наду у мир и спокој на територијама, које су вапиле за духовном слободом. И данас, њихов лик обасјава Боготражитеље и Христољубиве људе, који живе са Вјером и у Вјери.
Сјенчити особине Светитеља Божанске свјетлости је као тражити најситнији камен у непрегледним дубинама океана, јер су њихова дјела гротексна и несагледива, за нас обичне људе, задивљујућа и надахњујућа.
Над Србијом, Републиком Српском и цијелом земаљском куглом свијетле изуми нашег научника, скромног генија Николе Тесле. Обасјао је човјечанство генијалношћу, посебном бистрином ума и талента.
Вољети умјетност и књижевност, значи примјећивати таланте у другим људима. Бити поносан Србин, значи не заборавити књижевну свјетлост у дјелима Вука Караџића, Петра Кочића, Бранка Ћопића, Јована Дучића, Милана Ракића, Алексе Шантића, Стевана Мокрањца, Десанке Максимовић....
Вољети свјетлост, значи вољети дјецу, родитеље, сроднике по крви и духу, пријатеље, племенита дјела, лијепе мисли, хуманост, пожртвованост, скромност, природу...
Вољети свјетлост значи вољети живот и мир.
Вољети свјетлост значи вољети све земаљско и небеско.
Вољети свјетлост значи вољети љубав.
 |
| Фрушкогорска Света Гора |
Свјетлост је повезана са природом, а посебно са људима, који свијетле својим животом и дјелом. Обасјавају нас за вријеме њиговог, земног живота, али још више у нашем додиру са духовношћу. Тек када молитвом призовемо наше молитвенике пред Господом у цркви за вријеме Богослужења или у тишини своје собе, на нас се спушта посебна, Богопријатна топлота. Српски, православни Светитељи, духовници, војсковође, научници, књижевници, композитори, сликари, љекари, архитекте, професори, који су уз Господа Исуса Христа, свакодневно нас посматрају са неба и обасјавају Божанском свјетлошћу.
Инспирација за текст, проистекла је из љубави према нашим прецима, према људским громадама, који су не марећи за величину своје људскости и постојања, живјели скромно, достојанствено умножавајући таланте, које им је Господ обилно подарио.
Неописива свјетлост исијава при спомену сваког имена, а успомена на претке замирише мирисом тамјана, који у плавичастом треперењу излази из кадионице. Свјетлост са олтара при отварању двери, Божанском руком милује лица вјерника и молитву уздиже до небеских висина.
Сваки дан, који је иза нас улази у историју, непрегледну, необухватну и несагледиву из угла земних пролазника и путника према Царству Небеском. Вијекови се по правилу увијек слијевају у један тренутак, вјеру и наду у Васкрсење и живот вјечни.
Свјетлост је повезана са љубављу. Човјек, који воли, он свијетли. Жена, која воли, она грије несагледивом топлином, а наши славни преци не дозвољавају да се кандило љубави угаси.
Историјском редослиједом, у мом срцу сагледавам љубав према нашем, првом архиепископу, српском Светитељу Сави, који је оставио пролазно земно богатство и људске страсти, овјенчавајући свој живот и душу непролазном Христовом љубављу. Његова снажна личност и Богољубље овјенчаше својом свјетлошћу и његове посебне родитеље, великог жупана српског Стефана Немању и Анастасију, који засвијетлише непролазном духовношћу и Светитељским сјајем Светог Симеона Мироточивог и Свете Ане. Чудесно миро из кивота Светитеља и чудесна винова лоза само су један од примјера Божанске љубави и снаге.
Посебни дани са ликом српских Светитеља кроз осјећај мог срца нижу се и воде до два јунака и њихових крвљу обливених имена, Светог Великомученика Лазара и Милоша Обилића. Колико родољубља и љубави према Христу и отаџбини треба осјећати да би се мирно положила глава испод руке крвника и џелата? Колико вјере, снаге и жеље за правдом може носити људско биће када се спремно одриче земаљског царства?
У данашњем свијету, огрезлом у среброљубљу, историјске чињенице и родољубље у необухватној и несагледивој мјери, изгледају немогуће и непојмљиво. Колика снага је потребна једној жени да на руке дочека главу свог мужа? Свако женско биће, које носи име кнегиње Милице може бити поносно на Српску Светитељку, за земног живота изузетно храбру мајку и непоколебљиву владарку.
Чуда су повезана са свјетлошћу. Српски Светитељ, Свети Василије Острошки вијековима чини чуда вјерујућем народу. Свијетли Острог, а у њему кивот вољеног Светитеља и стражари борећи се да нечисте силе не поробе свијет и да добро заувијек побиједи зло. Свијетле поклоници и ходочасници, који са Светог и свијетлог мјеста носе у своје породице и градове благослов и благодат.
Дивно је бити Српкиња, православка, предивно је бити духовни потомак лозе Немањића, Хребељановића, а посебно је Богопријатно имати молитвеницу пред Господом Свету Петку, Параскеву и вољети Београд и капелицу у којој без престанка тече Света водица на духовну и тјелесну корист вјерујућег народа. А Дунав и Сава у природном спајању, на ушћу вијековима протичу носећи молитву из цркве Ружице и спајајући је са Литургијским Богослужењем до Васкрслог храма на Врачару и свих, осталих београдских цркви.
Кутак мог срца његује емоције према Светој Фрушкој Гори. Преподобна Мати Ангелина и Свети Теодор Тирон својом свјетлошћу обасјавају Србију молитвеним сјајем. Низ манастира свијетле најњежнијом свјетлошћу и спајају се духовношћу са Светом Гором, Атонском. Фрушка Гора и Атон чине вертикалу и хоризонталу православне духовности.
Дио православне вертикале додирује мој град, наш град, прелијепу Бањалуку у којој свијетли духовност из кивота са моштима Светог великомученика Платона, који за земног живота није хтио оставити своју паству, вјерујући народ и склонити се од злочиначког ножа, већ је пострадао за Христа и винуо се до Царства Небеског. Дан прије Ђурђевдана, пети мај посебно обасјава свјетлошћу, јер се на тај дан отвара кивот са моштима, које благоуханим мирисом додирују сва чула и душе вјерника, који не заборављају свог Светитеља.
Звук срца полако почиње да одзвања новијом историјом, а у њој љубав према Светитељима, који су за вријеме свог, земног живота поред служења Господу, били високо образовани и оставили нам велика дјела. Свети Владика Николај Велимировић и Свети Јустин Ћелијски, доктори наука, који су живјели скромно, али духом преобилно, свијетле својом несагледивом, писаном ријечју. Богата ризница бисера православне духовности, надахњује православне Хришћане и води их човјекољубивим и Богољубивим стазама духовних сазнања и мудрости.
Моја генерација је имала част да буде савременик Патријарха Павла, архимандрита Гаврила Вучковића (Лепавинског) и архимандрита Амфилохија Радовића. Жива ријеч, која је одјекивала Саборном црквом у Београду и у контактима са народом, тиха, али снажна и јасна, свијетли и данас, када нас наш молитвеник пред Господом, блаженопочивши Патријарх Павле посматра са неба и слуша наше молитве. Мисли, књиге, текстови и снимци, који су остали нама као путоказ свијетле у нашим библиотекама и када сунце сија и када мјесец просипа своје сјенке на успавани град.
Два архимандрита, два снажна монаха такође су свијетлили својим животом и контактима са народом. Свако на свој начин посебан, топао и строг у исто вријеме, за земаљског хођења по земљи Господњој уливао је наду у мир и спокој на територијама, које су вапиле за духовном слободом. И данас, њихов лик обасјава Боготражитеље и Христољубиве људе, који живе са Вјером и у Вјери.
Сјенчити особине Светитеља Божанске свјетлости је као тражити најситнији камен у непрегледним дубинама океана, јер су њихова дјела гротексна и несагледива, за нас обичне људе, задивљујућа и надахњујућа.
Над Србијом, Републиком Српском и цијелом земаљском куглом свијетле изуми нашег научника, скромног генија Николе Тесле. Обасјао је човјечанство генијалношћу, посебном бистрином ума и талента.
Вољети умјетност и књижевност, значи примјећивати таланте у другим људима. Бити поносан Србин, значи не заборавити књижевну свјетлост у дјелима Вука Караџића, Петра Кочића, Бранка Ћопића, Јована Дучића, Милана Ракића, Алексе Шантића, Стевана Мокрањца, Десанке Максимовић....
Вољети свјетлост, значи вољети дјецу, родитеље, сроднике по крви и духу, пријатеље, племенита дјела, лијепе мисли, хуманост, пожртвованост, скромност, природу...
Вољети свјетлост значи вољети живот и мир.
Вољети свјетлост значи вољети све земаљско и небеско.
Вољети свјетлост значи вољети љубав.
АЛЕКСАНДРА
БРОЋЕТА, рођена 1967. год. у Бањалуци. Магистар економије. Члан Удружења
књижевника Републике Српске. Уврштена у „Лексикон
писаца српске књижевности“ у издању Матица Српска 2021.
Бивша
кошаркашица прве савезне лиге бивше Југославије. Дугогодишњи музички уредник на
радио станицама. Хонорарно се бави маркетиншким, промотивним активностима за
радио станице.
У
издању „Глас српски“ Бања Лука објавила је новинске чланке из области музике:
„Њежне
посвете љубави“ (Селин Дион) 1998, „Побједник“ (Џо Кокер), 1998., „Глас за успјех“ (Тексас), 1998.
Пише
научне радове из области маркетинга, Односа с јавношћу, библиотечко – информационе
дјелатности и књиге, најчешће проткане темама из православне духовности.
Објављене
збирке прича: Њежно, 2016, Крстарење, 2020. Романи: Вјерујем, 2017, Сидро, 2018, Невидљиво,
2019, музичка антологија – радијски приручник: На
таласима музике, 2021, Трилогија 2021.
E-mail:
brocetaa@yahoo.com