Лондон је био најпријатнији у пролеће. Удисао је свежи ваздух док је брзо корачао према Трафалгар Скверу. Данас ће по први пут изблиза угледати министарку, толико оспоравану а толико цитирану. Није био посебно заинтересован за политику, али морао је да прати сва дешавања. Зар себи да дозволи да се изроди у глупог пандура? Поготово не после тако скупоцене и ретке обуке на северу земље. Развод, мучан, болан, али не и неочекиван. Сад му је истински требао прави, нови изазов. Децу ионако није могао да виђа кад хоће, а овако ће им макар финансијски пружити оно што заслужују. Болести дијабетеса и срца су сад била присутна у сваком школском разреду. Зелени чај успорава брзо повећавање нивоа шећера у крви и подстиче производњу колагена.
Биће у сваком тренутку њен заштитник. Ко зна, можда се допадне госпођи министарки, па му омогући и неке додатне бонусе.
Иако у цивилу, оштро је пролазио међу демонстрантима. Град који није никад имао мира. Офанзивна мржња грађана. Истетовирани, брзоплети људи. Особа која једе сама, склонија је болестима. Чекао је једва пола сата у ходнику. Детокс доприноси и лепоти, а не само здрављу. Зрела бринета, негована, препаметна. Разменили су неколико флоскула, одмерила га, желела је да зна коме су је поверили.
Службена кола од непробојног метала. Тик пред полазак промењена је њена рута до Парламента, што га одмах забринуло. Деловала је нервозно. После десет минута избили су на такорећи празну улицу. Подигао му се желудац. Осећао је насиље у атмосфери. Почео је да му игра десни капак.
Први метак забио се у пртљажник. Покушавао је да изманеврише кола према оближњој паркинг згради кад их је засула киша метака. Вриштала је. Стакла су попуцала, осетио је мирис сувозачеве крви у ваздуху. Мобилним телефоном дозивао је појачање знајући да га неће бити. Једно су појединачни случајеви, пропусти у послу, друго је системски приступ. И то се управо сад дешавало, перфидно и врхунски професионално изведено. Требало је да буду жртвовани у име такозване слободе говора. Успео је телефоном да сними снајперисту, да излети из кола према згради и да са откоченим пиштољем и ознакама полицајца, које је навукао у лифту, полети према врху зграде.
Дисао је узнемирено и убрзано, осећао је пулсирање сваке жиле на врату и у глави. Морао је да остане фокусиран и прибран. Увек је постизао добре резултате на гађању, али овде је морао прво да извуче информације како год је знао и умео. Оне су биле од кључног значаја, под условом да нису нашли и уценили неког десперадоса спремног на све.
Потрчао је из лифта према јединим степеницама ка врху зграде. Чуо је кораке који му хрле у сусрет. Сад је морао да покаже од чега је направљен. Морао је да буде и бржи и паметнији од њега.
Мушкарац ужасног изгледа, чим га угледао, уперио је себи пиштољ у главу и опалио пред њим. Нестварно језив призор. Чуо је само још своје прегласно уплашено дахтање у заглушујућој тишини после пуцња. Невероватна локва крви почела је да се шири од нападачевог тела. До пре само десет минута нападач је био у невероватној предности и водио је игру. Желео је све да их поубија, министарку, пратиоца и њега. Како је живот писао тако апсурдне сценарије. Чучнуо је немоћно и покрио се шакама по глави. Доживео је невероватан шок, а није успео ништа да извуче из починиоца. Мораће све до танчина да документује још у току дана.
После службеног извештаја отпратио је министарку, уплашену, лепу, у њене нове, привремене одаје. Врхунски хотел. Опојни мирис сандаловине. Случајно јој дотакао руку док му пружала пиће. Обоје су преживели нешто најстрашније могуће. Помиловала га по лицу. Загрлио је снажно. Водили су страствено и искрено љубав. Нестало је све око њих. Лондон. Бука у саобраћају. Напетост и размишљање ко је могао да смисли ту диаболичну игру. Мирисала је предивно.
Ујутро се пробудио пре ње. Деловала је мирно и опуштено. Протрљао је чело. Стајао је крај прозора и посматрао град који се колико јуче као био уротио против њих. Загрлила га отпозади. Осетио је топлину и поверење. Остани. Није био сигуран да је добро чуо. Желела га. Истински.
Наручила је доручак. Водили су опуштен и разуман разговор. Интересовала се за њега, његову обуку,породичну ситуацију. Знала је за развод.
Није се сећао када се последњи пут неко толико потрудио око њега, иако је био у пуној снази.
Одвојено су изашли из хотела. Свратио је до стана, напунио резервни пиштољ и кренуо према офису.
Пред улазом сачекала су га блиндирана кола. Морао је да уђе и да одмах крене на још једно, незванично испитивање. Сада је већ наслућивао сразмере ове завере. Глумио је глупог пандура. То му ишло од руке. Добио је нове прислушне уређаје којима ће снимати све сумњиве разговоре министарке. Питао је да ли је то у складу са законом. Узвраћени су му ледени погледи. Он није ни мислио да је то шала.
Нови приступ. Није смео да одаје податке, али му је већ била ушла под кожу. Нису још сазнали у читавом том метежу за њихову заједничку ноћ. Био је само један мали пион у окрутној политичкој игри. Покушаће да поразговара с њом, да јој скрене пажњу.
Поподне му стигао њен смс. Дођи. Обрадовао се. Није била само нека у низу. Значила му је. Заштитиће је. Сада је већ волео свој посао. Сада је већ заволео њу.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Љиљана Живковић (рођ. у Грацу), професор немачког језика и књижевности, магистар науке о језику; пише приче, песме и романе на српском и немачком језику; објавила је романе „Артемије тврди да...“ (2009) и „Ако је веровати Артемију...“ (2011); заступљена у више од 80 антологија на немачком и српском језику; награђивана у Србији и у Немачкој; живи у Београду.