ЈУТАРЊА ИДИЛА ...
(проширени сонет )
Кроз крошњу брезе сунце се пробија,
пробуђена природа полако се буди,
сунчано јутро свакој души прија,
Та јутарња идила кроз живот ме прати,
по трави су пале ситне капи росе,
када једном одеш, она ће те звати,
волим те пределе кроз живот ме носе...
Високо шуме ти платани стари,
испод њих су брезе укрстиле гране,
још уснуле птице од врелине бране...
Нарасла је лоза и њени ластари,
крај потока малог набујало грање,
аласи су стигли на прво пецање...
Волим кад се роса разлије по трави,
кад јутарње сунце кроз гране провири,
кад се испод стрехе сиви врабац јави,
кад се на врх цвета мали лептир смири...
Волим кад се сунце огледа у реци,
кад том реком плове листови платана,
у том складном миру живели су преци,
волим пој славуја са високих грана...
НОЋ НА ЈЕЗЕРУ ...
(проширени сонет )
Ту сам често био у својој самоћи,
кад ти звезде сјајне изнад главе сјаје,
кад се жути месец смеши у тој ноћи,
кад ти блаженство испуни срце и одаје...
Док уснула врба уз обалу спава,
лишће тихо пада по уснулој води,
крај језера малог зелени се трава,
усамљени чамац по језеру броди...
Крај старог платана расте бреза бела,
док трепери лишће у тој топлој ноћи,
знам, још једна ће зора у свитање доћи...
Топлим сунцем окупана равница је цела,
Та јутарња идила вечно ће да живи,
Похитаће ратари својој родној њиви...
Крај језера тихог у смирају дана,
ево траћим време уз брезове гране,
још ме прати мирис плавог јоргована,
чекајући зору да ми сунце гране...
Ту се често враћам у мислима мојим,
ту ме младост рана чека свако вече,
ту на изворишту живим и постојим,
јер од чисте душе нема ничег прече...
ЖАЛ ЗА МОРСКОМ РИВОМ...
(проширени сонет )
Изнад морске риве засијале звезде,
на камену сивом две птице се гнезде,
своје прво гнездо чувају од буре,
а морски се вали по пучини јуре...
Све ме ово подсети на вечери ране,
кад сам овде своје проводио дане,
опустела плажа камена и соли,
сад ми је далека ал се ипак воли...
По обали пустој ситан камен пао,
ту сам некад млађан и сам уздисао,
не стидим се сузе кад из ока кане...
Жал за морском ривом враћа ме у дане,
док сам на тој риви дочекив о зоре,
загледан у звезде, у то наше море...
Волим стрме обале у камену сивом,
волим укус мора док се шетам ривом,
морски се таласи сад о стене ломе,
бура је на пучини и у срцу моме...
Сунце се на небу за облаке крије,
нарасле су године, снажно срце бије,
кад се сета јави, моје око влажи,
још увек се тражим по тој мојој плажи...
Милорад Бибин је рођен у Меленцима код Зрењанина 26. марта 1951. године. По занимању је машински техничар. Од 2013. године је у пензији. Живи и ради у Зрењанину. Поред енигматике успешно се бави и писањем, па је до сада објавио 6 књига афоризама, 3 књиге поезије за децу, 3 књиге песама, 3 књиге Хаику песама и 2 књиге кратких прича. За своје приче, песме и афоризме је на књижевним конкурсима у земљи и иностранству више пута награђиван. Радови су му објављени у више од стопедесет зборника. Успешно сарађује и са неколико часописа и новина.