Беатикум
Ријетко ми долазиш у мисли
успомене, још су рјеђе разлог
оно што јак налази у себи
ван себе га тражи само срце празно
Ти кроз ноте шапућеш ми пјесме
о чему размишљаш и шта те све мучи
ал` сунце, ни Атлас није издржао дуже
под теретом на леђима да чучи.
Стрпљен је спасен ал` тај није сретан
У патњи је пјесма а у пјесми спас
љубав је досадна ако није грешна
Ако не поштење, шта је онда свето?
Част и брука живе, остало ће проћи
ти си се крио под пригушеним свјетлом
иако си знао да свуда имам очи
Нисам крај тебе и ниси ми битан
наше свијеће већ дуго не горе
ал копка ме шта пише и да ли ме има
у тим стиховима крај полице твоје
Ја немам више ни стрепњи ни нада
још само вечерас чекаћу да сване
и док полако и последња звијезда пада
пожељети испуњено једно обећање.
Повратак Сатурна
Нијеми узвик у средишту звеке
вјетровима ношен и вртлогом витлан
осуђиван, проклет свим догмама вјере
а суптилно уткан у срчани ритам
Сви ми га бране, а иште га душа
тек ноћи нас крију плаштом од кадифе
тад затворим очи и помно га слушам
на лијево ухо док шапуће строфе
Ја волим ту твоју тежину и таму
истинској љепоти не приличи музеј
кукавица бира квази праву страну
оправдање кривом спасења је уже
Неке истине гутају се тешко
сопствених је мисли сваки човјек призма
ал они су слијепи на боје из спектра
јер нису спознали тајну дуализма
Ми седам кружница стапамо у једну
сваки је стих зачетак генезе
глас је у пољупцу а ријеч у погледу
љубав не трпи ланце и кавезе
У сјећању само обриси су блиједи
мој живот – илузија предвођена сном
и тако ћу заувијек остати да лебдим
над вољеним хладним, гасовитим тлом.
Христина Барјактаровић, рођена је 22. новембра 1999.године у Беранама. Студенткиња је завршне године основних академских студија на Факултету техничких наука у Новом Саду. Поезију пише од своје осме године, иза себе има једну објављену збирку пјесама. Њене пјесме објављиване су у зборницима и часописима, а учествовала је и на великом броју конкурса.