Стефан Јовичић: Три песме

Срећан је човек који те има 

Крај мене прође са неким другим
Ја скренух поглед да сузу скријем
Допустио сам да те изгубим
Па сад због тебе ноћима пијем 

Срећан је човек који те има
Кога ти волиш, кога ти сниваш
Нека те чува кад мене нема
Можда ћеш бити срећнија жена 

Пролазе ноћи, пролазе дани
Ја у самоћи враћам тренутке
Када смо били срећни и сами
Док сад крај мене пролазиш ћутке 

Срећан је човек који те има
Кога ти волиш, кога ти сниваш
Нека те чува кад мене нема
Можда ћеш бити срећнија жена 

Нека те има, можда је бољи
Неће к’о ја да ствара боли
Више за тебе ће да се бори
Али неће к'о ја да те воли 


Бекство 

Шетам сам кроз град
Потпуни је мрак
Слушке су у ушима
Слуша се СМАК 

Замишљено лутам, размишљам о свему
Волео бих да живот стане у том трену
Потпуно опуштен у свом неком свету
Слободан као птице што по небу лете 

Велики је град ал’ ми прија кад сам сам
Као да проживљавам неки свој сан
Осећам се тако опуштено, ведро
Тренутним емоцијама потпуно сам се пред’о 

Заборављам муку барем на тренутак
Нашао сам у музици свој срећан кутак
Нешто што мени веома помаже,
Бекство из реалности које многи траже 



Крезуби вук 

Кроз живот сам сретао
Људе зле и грубе
Браћу су ми ранили
Избили ми зубе 

Не могу да уједам
Нити да се браним
Нити плен да уловим
Па да се нахраним 

Кожу су ми кидали
Заривали зубе
Крзно су ми скидали
За циљеве чудне 

Све за своју корист
Били су охоли
Било их је брига
Што пече и боли 

Али опет чуће
Завијања звук
Знаће да ја нисам
Више крезуб вук 

Да сам се повратио
И скупио снагу
Док сам на њих мислио
Седећи у мраку