Планински обронци љубе модрину неба, док у смирају сунца, моје село лагано тоне у сан. Право повечерје, топли лахор милује таму свјежем сутону, који пара хук несташне сове. Обриси пута се сужавају у кратку стазу по којој се вуку троми и нечујни кораци. На прозорима жмиркају пламичци романтичне петролејке, освјетљавајући уморна тежачка лица. Само лавеж изгладњелих паса на ланцу, ремети ноћни мир и тишину. Ускоро ће ноћна сеоска идила утонути у блаженство снова, којој ни понеки отужан одјек лисаца дубоко у шуми, неће унијети немир спокојној тишини ноћи, ишараној титрајима звјезданих ројева из којих полети понека звијезда репатица.
Поноћ огласе звонка грла, временски безгрешних пјетлова, чији пој отјера зле немани из бакиних бајки. Идилични ноћни мир, једино може покварити гладна лисица, привучена пјесмом охрабрених пјетлова. Ноћну тмину, по доловима и шумарцима, развлачи руменило надолазеће зоре, најављене пјесмом будилицом расањених пјетлова, који опомињу успаване сељане на скору појаву топлог јутарњег сунца.
Поноћ огласе звонка грла, временски безгрешних пјетлова, чији пој отјера зле немани из бакиних бајки. Идилични ноћни мир, једино може покварити гладна лисица, привучена пјесмом охрабрених пјетлова. Ноћну тмину, по доловима и шумарцима, развлачи руменило надолазеће зоре, најављене пјесмом будилицом расањених пјетлова, који опомињу успаване сељане на скору појаву топлог јутарњег сунца.
Лаки кораци тежачки, крећу раноранилачким пословима, отимајући кратком дану незавршене послове. Нејака плећа моје мајке, беспоговорно подносе све животне ударце и никада се не жале. Чврсти и одмјерени кораци грабе напријед са смјелим осмијехом на лицу. Добрица моја вриједна мајка, од ње сам наслијдио особину животног борца, њој дугујем све вриједно и честито у мом карактеру.
Послије напорног пјешачења десетак километара до школе и поново толико назад, чека ме чување стоке са књигом у руци, што је судбина ђака-пјешака. Не осјећам умор, нити се коме жалим. А и зашто бих, кад ме на тим пространим пашњацима чека моја пастирица. Једва чекам тај тренутак да видим моју чобаницу.
Док стока пасе зелену сочну траву, ја не скидам поглед са моје чобанице. За разлику од мене стидљивка, она је права ђаволица. Расплела дуге плетенице, што јој падају преко рамена на већ набрекле крушколике груди. Враголасте очи ко два бистра планинска извора, разгаљују ми душу устрепталом чежњом да се напијем са тих извора. Пио бих, па макар се и утопио у њима, али не смијем, сами је ђаво моја чобаница, бојим се наљутићу је.
Могу само да је гледам и чежњу с муком гушим, док ми она пркосним осмијехом жељу разбуктава. Поглед ми милује бјелину њеног врата и похотно клизи ка набреклим, још недозрелим јабукама у њеним њедрима.
Облива ме издајничко руменило а немирно срце хоће да искочи из груди. Ех, како бих обујмио то вретенасто једро тијело и утопио се у вреле облине моје пастирице. Као да схвата моје чежњиве погледе, не дозвољава ми да је предуго гледам.
Хитро одскочи изазивајући ме; "Хајде да видимо ко је бржи"! Шта сам могао, потрчах за њом, још више распаљујући машту погледом на облину њених ногу и бјелину бутина испод лагане сукњице, која је изазовно одскакивала на њеним бедрима.
Моја луцидна пастирица, занесена чежњивом игром, да ли намјерно или случајно, спотакла се и лагано спустила на зелени травнати тепих, жељно прихватајући моје узаврело мишићаво тијело.
Превелика чежња је убила стид, пловили смо седмим небом, спојени жаром нескривене љубавне жеље. Нисмо били ни свјесни надолазеће бујице спајања двају дивљачких чежњи, које су нас бациле у необјашњив слатки транс. По мало постиђени, отресли смо покидану траву са нас. Чврсто смо пали у загрљај, очарани непознатим страстима спајања два узаврела тијела. Слатке младалачке играрије, уљепшавале су нам дуге чобанске дане. Животни путеви су нас одвели на двије далеке стране. Ријетко смо се виђали, али нисмо нашу младалачку тајну никоме одавали. Успомена на најслађе догађаје из младости, увијек нам озари времешна лица и оплемени душу сјетом на чари младости.