Мирослава Миљковић: Миљана

     Миљану сам први пут срео давне 1980. године у задимљеној студентској соби мог друга Марка. Он, син јединац богатих родитеља из оближњег села, могао је да дозволи себи луксуз да добрано продужи студије књижевности. Старији од нас четири - пет година, Марко је окупљао око себе сву студентарију, попут пчелиње матице, а највише бруцоше којима је требало помоћи док се не снађу. Окапавали смо код њега, сваког боговетног дана. Kао апсолвент, он више није имао обавезу да формално буде на факултету, па би од раног преподнева сачекивао нас што смо бежали са предавања, вежби или из досадне читаонице. Kод њега смо добијали све, од кафе која се подразумевала, специјалитета његове мајке у виду пита и штрудли, до добронамерних савета сваке врсте. Пред испит смо ишли на задње консултације код Марка. Знао је све професорске "цаке", за кога треба обући одело, за кога је уз одело неопходна и кравата, ко воли кад младе колегинице обуку минић, а за чији испит то никако није долазило у обзир. Пред први састанак с девојком, ми сви опет код Марка. Он је девојке познавао "у душу". Готово сваком од нас је дао прави савет како прићи некој девојци. Његов савет би готово увек упалио. Одакле Марку такво познавање женског света, никако нисмо могли да докучимо, јер он сам тада није имао девојку.
У шали је говорио да он, као што врло студиозно, полако изучава књижевност, исто тако озбиљно проучава и женски свет, и да ће кад дође време, са девојком коју буде одабрао прво отићи у село до својих родитеља, па тек онда с њом прошетати корзоом.
Тај први сусрет са Миљаном сам добро упамтио иако тада нисам од галаме чуо ни њено име, а од дуванског дима нисам могао да запазим ни боју њене косе. Да ме је неко питао које су јој боје очи, не бих могао да му кажем ни то. Kад је ушла у собу, и ошинула нас све погледом, нисам видео никакву боју, видео сам само бљесак! Промрмљала је своје име, насмешила се лагано Марку и села на слободно место до њега. Претурала је по торби док напокон није извукла позајмљеног Достојевског и кутију цигарета. Нехајно, не погледавши ме, захвалила се климањем главе кад сам је услужио упаљачем. Пушила је ћутећи, не гледајући ни у кога, као да су јој колутови дима испред усана били занимљивији од свих нас. Сви су причали углас. Неколико девојака се кикотало у углу. Имао сам жељу да је натерам да подигне поглед и таман сам се сетио доброг вица, кад се зачуло куцање на вратима. У собу је ушао чика Бора, Марков отац. Његова крупна фигура се једва разазнавала од дима.
Нисам могао да се не сетим сличне ситуације, када је пре три године мој отац, изненада дошавши да обиђе сина бруцоша, затекао невелико друштво и неколико опушака у пепељари. Позвао ме је на страну и рекао да иде да направи колима један круг по насељу, док ја не избацим друштво и проветрим собу. Покушао сам да га умилостивим говорећи да су то пристојни млади људи, да се знамо још од средње школе, али као кад се махне бику црвеном марамом, па он полуди, тако је полетела рука свеже пензионисаног официра и једва се зауставила тик уз моје лице." Зажалићеш ако не послушаш", процедио је кроз стиснуте зубе и залупио врата. После пола сата, као да се ништа није догодило, похвалио је уредност моје собе, питао за датум првог испита, и оставио ми уобичајени џепарац.

Марков отац, нешколовани сељак, ушао је једва носећи препуну торбу, из које је шалећи се, почео да вади јабуке, орахе, суво месо, ванилице, флашу ракије. Све ово смо ми већ испробали по више пута код његовог сина. "Миљанице, и ти си овде, драго ми је да те видим, обратио се девојци крај Марка, хоћеш ли молим те да скуваш једну слађу за чика Бору и молим те отвори то прозорче, само мало да изађе дим, да вас боље видим тако младе и лепе". Наставио је да задиркује све редом, нудио је нас момке ракијом, питао девојке која хоће да му буде снајка. Миљана га је послужила кафом, и уз извињење изашла из собе. " Марко сине, знаш да нам је ускоро слава. Потрпај сву ову булументу у кола, па изволите у село. Дођите да подмладите мене и мајку" - рекао је на поласку Марков отац.
Чика Бора је то заиста и мислио. И данас ми је топло око срца кад се сетим свега...

Тог дана се друштво код Марка по обичају разишло тек касно увече. Ја сам остао последњи. Испушио сам ћутке задњу цигарету и рекао Марку лаку ноћ. Пошао је за мном и тек кад сам одмакао, довикнуо: " Приметио сам како је гледаш, Црнићу! Миљана није за тебе"!
Нисам баш био сигуран зашто је то рекао. Познавали смо се већ три године и знао је за све моје освајачке подухвате везане за женски свет. Подразумевало се да би свака коју пожелим брзо постајала моја и још брже бивала одбачена чим се појави нека друга. Никако ми није успевало да убедим Марка да изађе из добровољног целибата и придружи ми се у проводу са лепим и помало шашавим девојкама. Чинило ми се да су све оне од реда исте, да све воле потајно љубакање, док не улове себи добру партију за удају, да су све до једне рођене глумице, глуме јадне наивке и пренемажу се. И моја сестра Беба сваког дана вуче за нос свог потуљеног момка, зато што зна да је заљубљен у њу. Ма треба се проводити, и што је најважније, чувати се заљубљивања! И у томе је цела филозофија! Све то сам више пута предочавао Марку. "Емотивно си још незрео Милоше Црнићу, више пута ми је говорио он. Из основа си све поставио наопако. На кугли земаљској не постоје две исте особе. Ти кажеш све су девојке исте, а ја ти кажем све су различите. И друго, заљубљивање се не може избећи, кад сретнеш ону праву. И моли се да је сретнеш! Осврни се око себе, па погледај друге. Ако нећеш, узми Библију у руке. Па Свето писмо ти каже да сви ми тражимо своје друге половине да бисмо испунили своју мисију на земљи и да би били бар неко време срећни. И ја и ти, свако на свој начин, тражимо себе" - овако смо нас двојица понекад мудровали уз ко зна коју по реду партију таблића.

Сутрадан сам отишао до Марка и без околишања сам га питао да ми објасни своје синоћашње речи и каже да можда он нема нешто са Миљаном; рекао је да се њих двоје знају још из детињства, да му је драга као сестра и да она има у њега бескрајно поверење, да се озбиљно посветила студијама и да избегава насртљивце попут мене. "Па кад је тако, онда јој кажи неку лепу реч за мене, нашалио сам се". "Само због мушке солидарности, рекао је, обећавам да јој нећу рећи ниједну ружну, и да будем прецизнији од синоћ - мислим да ти у ствари ниси за њу. Исувише си безобзиран у мушко - женским односима и не бих желео да је повредиш, мада ако те Миљана заволи, можда ће и од тебе постати човек".

Почео сам да правим озбиљне планове за освајање Маркове неосвојиве другарице. У склопу тога сам чак прекинуо неколико успутних веза, док сам друге задржао у апсолутној дискрецији.Тек после неколико месеци мог свесрдног заводничког упињања, једва сам доспео до тога да Миљану убедим да одемо на кафу. А још два пута по толико је прошло док није први пут свратила у моју студентску собу, да узме неку књигу. Отприлике у то време се моја склоност из најраније младости ка бојама и цртању почела да развија у праву страст. Мој студентски кредит је таман достизао за боје и платна. Те моје мазарије су наличиле на прве несигурне кораке малог детета; испробавао сам различите технике и стилове - једном речју тражио сам себе као уметника.

Kад је Миљана први пут дошла код мене, на штафелају ми је била скица старог моста у Мостару. Историја књижевности коју сам управо био положио ме је подсетила на то османлијско доба, и пожелео сам да покушам, као и многи пре мене, да грађевину Сулејмана Величанственог пренесем на платно. Мучио сам се, нешто ми није ишло од руке. Данима је изнад моста стајао усамљен беличасти облак. Kад је Миљана ушла у собу, и погледала ме, у полумраку су њене очи заискриле неком нежном зеленкастом нијансом, баш какву сам данима тражио за Неретву испод моста. Она је одмах пришла штафелају и загледала се у слику. Ја сам разгрнуо завесе и пустио Сунце у собу. Миљана ме је погледала насмешеним очима, а мени се учинило да сам у њима тог трена пронашао ону плаву боју која ће најлепше загрлити облак изнад моста.
Обећала је да ће доћи поново кад слика буде готова. Шалила се како ће некад причати унуцима да је у младости познавала великог уметника.

Мислим да је Миљана почела да се прво заљубљује у моје слике, па тек онда у мене.
Ја и данас и поред свих мојих година не знам да ли има нечег лепшег од почетка, од рађања љубави. Погледи, додири, пољупци, загрљаји, увек исти, а ипак ти се чине другачији, непоновљиви. Први пут сам је пољубио испред завршене слике. Гледао сам у Миљанине очи и видео како се девојка заљубљује у мене, и то ми је баш ласкало. Мада сам се повремено виђао и са понеком од ранијих девојака, у томе нисам видео ништа лоше. Ја сам био такав, то ми је давало осећај надмоћи, а мом животу ноту узбудљивости. Морао сам само да будем пажљив у планирању свог слободног времена, да не направим грешку па да се две девојке рецимо сретну. То се догодило само једном. Очекивао сам Миљану, а ненајављено је свратила Јелена, која још није хтела да схвати да је већ "бивша". Kад је Миљана ушла, представио сам их једну другој, на по мени оригиналан, али у ствари једини могући начин: "Јелена, ово је Миљана, Миљана, ово је Јелена". Нисам знао шта да очекујем после тога. На сву срећу, девојке су се културно насмешиле једна другој и само као по договору климнуле главом. Јелена је убрзо, узевши прву књигу са стола коју је дохватила изашла из собе. Одлучио сам се за тактику наводне искрености, која је успевала код већине девојака. "Миљана, нећу ти рећи да је Јелена колегиница која је свратила по књигу, била ми је девојка једно кратко време, прошле године". Миљана је ћутала. Загрлио сам је и натерао да ме погледа. Очи су јој биле замагљене док је говорила: "Она је лепа као нека глумица и још те воли, не разумем зашто си прекинуо са њом". "Зато што ја нисам режисер, глумице ми нису потребне", пробао сам да будем духовит.
Паралелне везе су ме веровао сам, чувале да не потпаднем под власт само једне девојке; жестоко сам се борио да се озбиљно заљубим, плашио сам се "кавеза." Дани су се низали, а наша љубав је цветала. Волео сам да је љубим у очи док ме је занесено грлила, моја Миљана. "Црни, тако ми је тепала, знаш ли да моје срце увек прво поскочи, па онда заигра валцер кад сам поред тебе. Kад будеш велики уметник, доћи ћу на твоју изложбу, да се дивим твојим ремек - делима, ако ме позовеш". "Лудице, ако буде некад изложби, бићеш на свакој, па зар ми нисмо заједно"? "Лепо ми је с тобом, толико лепо да се плашим што те толико волим", била је довољно храбра да ми и то каже. Нисам ни приметио да се и ја полако заљубљујем, да су ме смарагдне дубине њених очију заувек заробиле...

Ја сам тада био на завршној години, а Миљана тек на пола студија књижевности, и нисмо износили своје планове о некој заједничкој будућности. Ја сам уживао у садашњости, било ми је све потаман, а ни Миљана никад није изрекла било шта што би личило на неко обавезивање. Озбиљно је хтела да заврши започете студије, а ја сам се спремао да у јуну покушам упис на Академију ликовних уметности, тајећи то од оца, који није могао да схвати да му син више жели да буде "мазало", него угледни професор. Отац је за мене већ имао велике планове. После своје селидбе у престоницу, већ је почео да гледа место за мене у некој од школа, које би ме чекало чим дипломирам, а после тога би по реду, како и приличи, дошли добра женидба, стварање породице...
Миљана се радовала што не одустајем од Ликовне академије и са занимањем слушала како изгледају припремне вежбе за пријемни испит, на које сам уредно, већ два месеца, викендом, одлазио у Београд. Наравно да нисам помињао лепушкасту колегиницу, коју сам одмах запазио, и која ме је убрзо позвала код себе у стан, први пут под изговором да јој разјасним неке недоумице у вези са пријемним, а затим се то претворило у рутинске викенд посете. Нешто старија од мене, искусна и самосвесна, знала је шта хоће од живота.Те посете њој, ја нисам доживљавао као превару Миљане, уосталом, испланирао сам да задња посета тој девојци буде чим прође пријемни испит. Мислио сам да је и њој то потпуно јасно, да се подразумева да је ово све само једна забавна, пролазна авантура.

Пријемни испит се приближавао. Мене је ипак помало због свега гризла савест, па сам хтео некако да се пред собом искупим. Пошто је полагање трајало више дана, позвао сам Миљану да задњег испитног дана дође у Београд, што је она одушевљено прихватила. Договор је био да се нађемо на Kалемегдану. Она није баш добро познавала град и сама је предложила да ме сачека у парку, код Споменика захвалности Француској, чега се сећала још са неке ђачке екскурзије.
Ја сам био пресрећан. Изванредно урађени мртва природа, портрет и акт, на пријемном испиту, отварали су ми жељени пут за Академију и још ми долази драга девојка!
Kао на крилима сам одлетео у договорено време до калемегданског парка и одмах је угледао крај Мештровићевог споменика - очигледно ју је фасцинирала фигура жене у замаху, на врху постамента. А онда се окренула, препознала ме и потрчала ка мени, док је плава хаљина лепршала око ње. Загрлио сам је и почео да је љубим, у очи препуне суза радосница. У мени су се у нешто неописиво лепо измешали плавичасто небо, зеленило парка и Миљана и по први пут сам постао свестан колико ми она значи, колико ме усрећује. "Држи ме чврсто Црни, моје срце је опет заиграло валцер", једва је изговорила док је дрхтала у мом наручју.
Тог дана сам Миљану одвео до новог стана мојих родитеља и упознао је са мајком. Оца нисам видео - он је већ данима одбијао да прича са мном, још откад је чуо да сам ипак одлучио да изађем на пријемни испит за академију.
Имао сам утисак да за мене отпочиње неки нови, другачији живот. Остало ми је да урадим још само једно, да културно кажем збогом, колегиници са Ликовне академије, а онда окрећем други лист, и Милош Црнић ће постати човек, као што ми је Марко поодавно прорекао.

Све сам лепо испланирао и са раскошним букетом цвећа, нашао сам се пред њеним вратима. Отворила их је као увек, насмејана, дотерана, и ја нисам имао срца да јој одмах ту, на вратима кажем да сам дошао да се опростимо. Ушао сам и почео свој припремљени говор, како о њој имам високо мишљење, како смо имали лепе заједничке тренутке, кад ме је она прекинула рекавши ми да се у потпуности слаже с тим и да ћемо имати још нешто заједничко кроз неколико месеци - заједничко дете. Био сам запањен. Прво сам мислио да се шали, али сам брзо видео да је враг однео шалу, да је све истина. Она је наставила своју причу, - како ми због тога предлаже брак, као најбоље решење. Површно познанство, нисам је волео, нисам желео дете са њом, а можда, помишљао сам, дете и није моје! Предлагао сам да прекине трудноћу, док не буде прекасно, рекао да имам поузданог пријатеља доктора, који ће нам помоћи и да ја нисам спреман ни за брак ни за улогу оца, у овом тренутку, на овакав начин, али је она то одбила јер је већ имала један абортус, рекавши да ће задржати дете, ма шта ја рекао или учинио. Још је рекла да одавно жели дете, да је дете моје, јер дуго није била с неким другим, да медицина уосталом може потврдити моје очинство ако јој не верујем. Затим је додала да је новчано обезбеђена, због добростојећих родитеља и да ни мени због тога неће бити лоше. Дала ми је рок од недељу дана да одлучим.
Био сам бесан, понижен, осећао сам се превареним, искоришћеним, намагарченим. Свет ми се срушио. Био сам љут на цео женски род. Нисам знао шта да радим. Нисам могао ни са ким да о томе разговарам. Ја врсни познавалац жена, како сам мислио о себи, био сам надигран, матиран. Нисам видео излаза.

Тако очајан, никакав, отишао сам до Миљане. Осећао сам се бедно што морам то да урадим. Миљана је осетила да се десило нешто страшно чим ме је угледала. "Морамо да прекинемо да се виђамо. Ти заслужујеш бољег од мене", једва сам успео да проговорим. Погледала ме је бескрајно тужно: "Да ли то значи да ме више не волиш?" "Не волим те, једна друга девојка ће ускоро родити моје дете". Мрзео сам себе док сам гледао како се престижу бисери на Миљаниним образима. Од туге није могла да говори.
Тада сам је видео последњи пут...

Нисам морао да чекам да прође седам дана, није било потребе, одлука је била донета. Будућој мајци мог детета сам рекао да ћу признати дете кад се роди, али да не желим да више видим њу, а касније ни дете.
Живот ми се обесмислио. Није ме радовала ни диплома са књижевности ни положен пријемни испит на Ликовној академијии, повукао сам се из друштва и почео да се дружим са чашицом. Нисам могао да гледам друге људе у кафани већ сам у парку наздрављао са скитницама. Таквог, покислог и згужваног ме је отац нашао једне вечери и одвео у стан. Тако полупијаном, развезао ми се језик и испричао сам му све. Отац ме је стрпао у кревет и рекао да ћемо сутра наставити причу.
Сутрадан сам први пут у животу разговарао са оцем, као мушкарац с мушкарцем." Главу горе синко, рекао ми је. Сви ми грешимо. Живот је тек пред тобом. Испоштоваћу сваку твоју одлуку, али мораш да схватиш да себе не можеш усрећити ако својим поступцима унесрећујеш друге људе. Теби је потребно да одеш одавде на неко време. Ево ти новац који сам ти спремио као поклон за дипломирање, па отпутуј негде и сабери се. И да знаш, мајка ми је показала неке твоје слике, добре су, и ако је то твој пут, ја ти желим сву срећу".
Очеве речи су ме изненадиле, тако нешто нисам очекивао јер сам га увек доживљавао као строгог и безосећајног.

Моја младост, мој бујни темперамент су се опет пробудили и ја сам одлучио да испуним своју давнашњу жељу, и да напокон посетим Париз.
Шетња Јелисејским пољима, све до Тријумфалне капије, ме је смиривала, враћала ме је у далеку прошлост кад су се ту сретали у својим кочијама, виђене париске даме и господа Парижани. Иако је та можда најлепша европска авенија била начичкана луксузним радњама, ресторанима и музејима, мени су пред очима били Луј XVI и његова свита, Марија Антоанета, и њене дворске даме у раскошним тоалетама, и сви други Лујеви са дворјанма, гардистима и пажевима. Онда су на ред дошли цветни вртови Версаја, а обиље мириса и боја ми је полако лечило душу. Задивили су ме мостови на Сени - њих тридесетак, сваки другачији и диван на свој начин! Неке од њих сам морао да скицирам, нисам могао да се задовољим само њиховим фотографисањем. Шарени Монмартр је и даље био стециште уметника као и некад; сликари, писци, глумци су били у сваком бистроу, још од раних јутарњих часова. Мене су наравно највише привлачили сликари. Многи од њих су сликали на вијугавим, калдрмисаним улицама; већина није ни имала своје атељее. Неки од њих су ми љубазно показивали скромне просторе у којима раде, а један је оставивши штафелај на сокаку, пошао да ми покаже омали атеље који је млади, још непознати Реноар некад делио са својим старијим колегом. А онда сам више дана провео на левој обали Сене, у Лувру. Светска вишевековна култура смештена у његовим многобројним ходницима не може никог да остави равнодушним. Египатска уметност, грчке скулптуре, италијанско сликарство, оставили су ме без даха. Склад Милоске Венере је и мене опчињавао данима. Гледао сам Нике од Самотраке, чијих сам се крила сећао још из гимназијских дана, кад нам је професорка ликовног показивала најлепша дела из енциклопедије. И чувена Ђоконда је у Лувру поносно стајала на свом месту које је ретко кад напуштала. Kустос ми је испричао како је она једно време чак красила зид Наполеонове спаваће собе, како су је Италијани крали и покушавали да је врате Италији, али да ју је њено празно место у Лувру дочекало после две године поново. Ниједна друга слика га није заузела!

Очаран градом светлости вратио сам се у Београд. Почео сам бесомучно да сликам. Професори на Ликовној академији су ме хвалили. За годину дана сам имао своју прву изложбу. У међувремену сам добио и сина кога нисам хтео да видим, коме сам великодушно поклонио своје презиме. Сликао сам све - портрете, пејзаже, актове. Омиљене су ми биле студије мостова. Уследиле су друга, па трећа изложба Милоша Црнића. Постао сам познат београдској а затим и широј публици. Пуно сам путовао. Понекад бих се запитао да ли сам срећан и сам себи одговарао да ваљда јесам...

Пролазиле су године. Моје слике су биле мој живот, а сликање је постало моја опсесија. Имао сам мало пријатеља. Понекад сам имао безначајну везу са неком лепом женом. Постао сам угледан уметник, изложбе су ми биле по правилу добро посећене. Више пута би ме посетиоци у галерији питали која ми је слика најдража, а која је по мени најбоља, која је моје ремек - дело. Увек сам одговарао да су ми све подједнако драге, а да ремек - дела још нема. Нису могли да знају, да ми је најдража слика, слика старог мостарског моста и да она стоји окренута зиду, у углу мог атељеа. Још нисам био спреман да је поделим са осталима; гледао сам је само понекад, кад ми је било најтеже, кад нисам могао побећи од сећања. А за моје ремек дело још увек нисам имао довољно снаге да га пренесем на платно. У мојој глави је постојало одавно...

Марко је долазио на све моје изложбе. Показивао ми је слике своје породице - био је поносан на супругу, а још више на своје две ћерке, лепотице. Причали смо о свему и свачему, само Миљану никад нисмо помињали. И тако је било све до одласка на Хиландар...

О заједничком одласку на Свету Гору смо маштали још као студенти, али све нам се некако није дало да то и остваримо.
Kажу да се на Хиландар иде онда када осетиш да треба да идеш, кад осетиш да си позван. Управо је тако било и са нама. Једноставно смо обојица осетили да је дошло право време.
Још у Kакову, метоху Хиландара, смо почели да осећамо његов дух. У задњем насељеном месту до Хиландара, пристаништу Уранополису, човек постаје свестан заједничког пута хиљада наших људи, истог, јединог пута којим су ишли, једни да се замонаше, други као ми сада, да обиђу светињу. Столетни кипариси у дворишту манастира као и они около хрлили су у небеске висине. И наше душе су у та три дана, проведена тамо, биле на истом месту. Икона Богородице Тројеручице и старе фреске на зидовима, књиге из прошлих векова, сведочиле су о српској духовности и православљу. Пуно година постоји стара, дрвена трпезарија, у којој обедују заједно монаси и сви њихови посетиоци, скромну али укусну храну, само за велике празнике допуњену чашом чувеног, црвеног хиландарског вина. На дугачким клупама поред обичних столова, нема означених места, сва су иста, и за најугледније црквене поглаваре који дођу и за високе државнике, за највеће уметнике или врхунске спортисте. Већ првог дана на Хиландару схватиш колико си ситан, небитан, колико су твоје световне потребе, жеље, навике и проблеми, неважни и чак смешни. На Хиландару као да време стоји и човек осећа да је део вечности. Целоноћно бдење уз молитве те враћа у твоју суштину. Дању разговори са монасима, док обављају своја дневна задужења, њихова помињања оца Саве - светог Саве и других светих отаца, као да су они до јуче били са њима, приче о њиховим делима и мудрим саветима, дирну сваког. И ја и Марко смо били као у неком сну из кога нисмо желели да се пробудимо.
Последњег дана, док смо седели на троношцима у манастирском дворишту, да се пред полазак освежимо ратлуком и водом, Марко је упитао старог монаха, уз осмех, како да понесемо део овог блаженства и мира са собом, како да их задржимо у себи. "То није нимало лако, свако од нас има свој пут, свој начин, а можда је један од најважнијих, пут опраштања. Свето писмо каже, опраштај другима, опраштај увек, ако треба и седамдесет пута седам опрости, али прво мораш да би живео, да опростиш себи за све што си учинио. Мораш да се прво помириш са собом. Тек кад то урадиш, отварају ти се други путеви, путеви ка смирењу и вечности."

У повратку, наслоњен на палубу брода, док су се обриси Атоса једва видели у даљини, рекао сам Марку: "Сада можеш да ми причаш о Миљани". "Очекивао сам то питање већ неко време, насмешио се Марко. Дуго сам мислио да сте вас двоје положили завет ћутања; она ме никад није питала за тебе, ти никад ниси питао за њу, што сам ја морао да поштујем. А лепо сам вам обома рекао да нисте једно за друго, само нисте хтели да ме послушате! Kад си ти онако на брзину напустио наш град, видео сам да је Миљана била јако несрећна. Дуго није свраћала код мене. Завршила је студије, запослила се и тек кад је срела садашњег супруга, осмех се вратио на њено лице. Имају троје деце. Она је посебна жена. Успела је да нађе своју срећу и мир. Рекао сам јој да ја и ти, заједно идемо на Хиландар. Kазала је како је одувек знала да ћеш бити велики сликар, поздравила те је и пожелела ти сву срећу."

После Хиландара почео сам да полако наслућујем пут којим треба да идем.
Знао сам шта треба да урадим. Прво морам да позовем младића коме сам дао своје презиме и учинићу све да ми опрости ако може, што му годинама нисам умео да дам ништа друго. А онда ћу да се извиним његовој мајци и замолим је да ми опрости што је нисам довољно волео.

Знао сам да је напокон дошло време да почнем да сликам своје ремек дело... Одавно је у мојој свести...
Из заталасаног небеског плавила и зеленила калемегданског парка, излеће раздрагана, тамнокоса девојка, док се плава хаљина вијори око ње. Далеко иза ње се назире Споменик захвалности Француској. Слика ће се звати Валцер на Kалемегдану. Kад буде готова, биће постављена на централно место у мојој галерији.
А одмах до ње ће бити слика старог моста, моста на Неретви у Мостару...