Стар сам и уморан. Тело ми је оронуло и крхко. Срце је успорило и изгубило усклађен, здрав ритам као да је и оно жељно одмора, тишине и мира у спокоју вечите таме. Помишљам на свашта. Мисли су ми збркане, неповезане, без смисла, као без памети, а ипак знам да сам при себи и грчевито смишљам и тражим неку генијалну идеју. Живот ми је досадан, прозаичан, без трунке задовољства, без жеље и жаљења за тим животом, али са великом надом у други, нови, лепши и изазовнији са пуно надахнућа. Но, то су само маштања, последњи трзаји подсвести и пуко размишљање о оном свету где се жеља стапа са стварношћу и урођења тежња ка сопственом избору и начину живљења.
Време је тмурно, облачно, киша ромиња а ја покисао, полумокар шетам обалом једне широке, мутне равничарске реке. Прохладни ветар ми полако али сигурно смрзава тело и леди моје усамљено срце, као да потајно припрема за последње овоземаљско путовање. Немирни облаци гоњени брзим струјањем ваздуха сударали су се бесомучно и у том ковитлацу и беспоштедном рвању цедили кишу из своје тамне утробе просипајући је на земљу и без имало романтике и лепоте стварали каљугу под тешким и уморним старачким ногама. Ветар задува јаче носећи пред собом слику оличења културе и нискости цивилизације овога света. Не обазирући се на папириће, конзерве и сломљене сухе гране отргнуте са оближњих дрвећа које су потпомогнуте ветром практично крчиле и чистиле пут пред мојим дрхтавим ногама, корачао сам неумољиво даље без икаквог а поготово правог циља.
А онда, онда испред мене искрсну у свој својој лепоти прекрасни пешачки мост који је тако достојанствено и некако елегантно повезивао две обале изненада подивљале реке. Бучни таласи су веома снажно, грубо и немилосрдно запљускивали те обале халапљиво их облизујући као аждаја својим великим језиком све до самог вештачког и превентивно сигурносног насипа од могућих поплава. И не само обале, мост је повезивао и северни са јужним делом старог града насталог на рушевинама римске славне престонице Сирмијума чинећи тако једну јединствену величанствену целину.
Мост ме је неодољиво привлачио својом чудесном лепотом и дивовском снагом у овој суморној кишовитој вечери док ми је магла све више сужавала и онако оскудан видик. У сумраку надолазеће ноћи опхрва ме неодољива жеља те одлучно и без размишљања онако махинално похитах у правцу чаробног моста са неким новим још непознатим еланом који се пропе у безвољном срцу.
Толико сам брзо корачао као да ме неко јури заборављајући тада на дугогодишњу костобољу и хроничну упалу зглобова, а онда нагло застах изненадивши самог себе. Погледах напред кроз густу маглу у црну помрчину а онда се брзо осврнух иза себе где се тама већ чврсто склопила окружујући ме потпуно, и кад више не видех ништа ослоних се на инстикт који ме никада преварио није. Покушах да се орјентишем и оцених да сам на половини моста.
Приђох заштитној огради моста и спустих поглед у речне брзаке, у набране таласе које је вешто скупљао немирни ветар а онда их развлачио као хармонику цедећи из њих сатанске звуке. Хипнотички звузи усхитише опсесивну жељу да се стопим са несташним валом и тако у његовој махитости отпловим у вечност.
Више ништа нисам мислио и ништа више нисам чуо, летео сам у загрљај набујале реке. У истом тренутку небо је просуло све своје варнице. Муње су парале небо бацајући своју сабласну светлост на узбуркане таласе тајанствене реке испраћајући тако можда свечано а можда и са иронијом још један прохујали живот. Страшна грмљавина као да угаси небеске искре одјекујући још дуго пространством бескраја.
Снажан ударац у воду прену ме из слатке носталгије. Последњи трзај самоодржања и жеља за животом проструја кроз изнурено, немоћно и већ млитаво тело. Отворих широм уста тражећи ваздух, мутна и прљава вода испуни празан простор у грудима а један усковитлали вртлог зграби ме у своје наручје па спусти у крило а кад склизнух наниже као ногом шутну ме далеко у мрачне дубине реке.
Мрак ми преплави мозак, Истодобно осетих некакво олакшање, попут оног после добро обављеног посла. Задовољан утонух у спокој. А тада, а тада неочекивано један дугачак светлосни сноп као да ми исчупа душу и затим понесе у свом бљештавом зраку блаженим стазама фасцинантне лепоте.
Неспутан својим телом као перце и још лакше лебдео сам у тунелу светлости окованим обручом непрозирне таме. Погледах доле махинално и у последњем одсјају бљеска угледах своје непомично беживотно тело приковано за дно реке. Понукан неким недефинисаним поривом са гађењем хтедох пљунути у примитивност људског оличења и немоћи али духовност моје нове постојаности није дорасла нискости тог гнусног чина.
Да ли је то смрт? О, не! Зар би ми било сад толико лепо да је то смрт? Зар би мрзео своје сопствено тело? Не! То не може бити смрт, то није крај, то је почетак, почетак духовног живота а крај телесног, краткотрајног, ништавног.
Радовах се тој помисли али горчина неизвесности помути ми срећу и спута усхићење. Већ дуго лебдим у зраку светлости не назирући излаз из магичног магнетизма нестрпљиво хрлећи негде далеко испред не слутећи безнађе астралног путовања.
Питам се, по ко зна који пут, несвестан самог питања које знатижељно расте у мени, живим ли или мрем? Где сам, између живота и смрти, или је ово само сан? Хтедох да се уштинем, али где? О, Боже, о сотоно, где сте?
Наједном, нешто ме снажно шчепа, заустави у лету и нагло повуче к себи. Затим стравичан грохот проломи тишину. Тренутак касније зајеча у тами. Покушах да се приберем. Узалуд! Растрзан у ништавилу слушах сугестивно аветињски смех који је одјекивао у даљини злурадо пркосећи мојој немоћи. А онда сасвим близу језиви глас запара тмину.
"Ја сам Луцифер, ђаво над ђаволима. А, ти си једна обична, изгубљена, лутајућа душа. Ово је пакао! Бог те није хтео, јер си сам себи одузео живот и зато те је послао к мени. Али, ни ја те нећу, ниси ти за мене, ниси довољно зао. За живота си био права рајска душа и зато си требао да припаднеш Богу, али твој задњи чин све је пореметио, ниси доследан и зато ћеш бити кажњен. Уместо да будеш рајска душа вечности, или пак продана душа бесмртности, носићеш заувек своје оронуло старачко тело у ноћима земаљским а дани ће ти бити као смрт. Твоја жеђ ће бити неутољива и само крв ће моћи да је стиша, млада људска крв а никада нећеш моћи потпуно да је угасиш. То ће бити твоја казна. Бићеш ВАМПИР!!!