Данас су ми те са груди отели. Уз урлик победе понесоше те у бисагама. Моје сузе видели нису. За мој јаук били су неми. Ридала сам, косу чупала, кожу са образа ноктима кидала, преклињала да те не уче Алаху да се клањаш. Смејали су ми се. Твоје сам име узвикивала, да га не заборавиш, да га запамтиш. Очевим именом сам те заклињала, да сутра, када те натерају да сабљу дигнеш на своје, сетиш се од кога си поникао. Хтела сам да их кунем, али глас ми неки рече да не смем.
Та ће се иста на моје наследнике три пута гора вратити. Које наследнике кад нам децу отеше? Кад више рађати не смем јер ће ми свако мушко дете зелени враг отети за војску, женско узети за харем. Коме да се жалим? Како Богу за спас да се молим када допусти да нам сви изгину и судбину нашу детету препусти? Зар Стефан домовину да ми брани, млад и нејак? Зар Бранковићу издајнику кроз сузе да објашњавам да без мушке главе у дому остах?
У црно сам завијена и пепелом посута, осуђена да жалим али не прежалим, да плачем без суза, ковчег празан да затрпавам. Ни места не знам где ми драги паде главе посечене. Боже, ово ли је твоја милост? Зар је ово оно што заслужих јер ти се у сваком трену среће обратих? Чији грех ја сада плаћам? Чије то дугове враћам, грешна ли сам толико? Благост и љубав да чувам? За кога? Коме сада да је дам? Гуји која врата секиром разваљује да ме похара и отме оно што родих? Аждаји многоглавој што ватром сипа по народу Твом, српском? Зар Алахом да те заменим, у димије се пресвучем па за сином непријатељу под ноге паднем? Живот да тако издајнички сачувам, или главу на пањ да положим па да секу зарад Царства Твог Небеског? Та ли ти жртва треба?
Сине, Димитрије, јадниче мој! Не заборави ко смо! Не узимај туђег имена, не калеми га на себе. Нека је њихова последња, нека им и земља и круна на глави, дабогда им отпала празна! Запамти ове руке које су те дигле после сваког пада у блато, које ти погачу месише и сир бели у тањир стављаше. Сети се наших поља и шума, неба над Косовом, божура и Сунца сјајног!
Нека ти је просто, Господе... Праштам ти јер си руке дигао од нас, јер си нам зелену пошаст послао не жалећи нас нимало. Прост ти био бес и гнев, ако смо ти се сви баш толико замерили. Праштам све... Сачувај ми само сина... много ли ти тражим?
* * *
Дијана Челић завршила је основно и средње образовање у Чачку. Факултетску диплому са звањем дипломираног филолога из области српског језика стиче у Крагујевцу 2016. године.
Након тога се сели у Нови Сад, ради усавршавања професије, стицања вештина и заснивања радног односа у области коју данас обавља. Награђивана је на бројним конкурсима, домаћим и иностраним. Њене приче су објављиване у више часописа и електронским порталима.
Тренутно живи у Сремским Карловцима.