Било је то у срећна времена у једној
срећној и поносној држави где је била велика част служити обавезни војни рок.
Те прелепе Земље на југу Европе више нема али су остале незаборавне успомене из
тих дивних војничких дана.
***
Један
санитарац као оркан улете у нашу болесничку собу. Лежао сам опружен на једном
од пет болесничких кревета на другом спрату војно-медицинског стационара у
кругу гарнизона покривен војничким ћебетом и белим чаршафом. Размишљао сам о
многим згодама и незгодама из прохујале прошлости. У стационар сам дошао пре
два дана због високе температуре коју сам силом прилика набио на стражарском
месту. Тако сам одмах прекомандован у стационар где сам почео примати инекције
пеницилина.„Констан-тино-вич?“ – санитарац поче да пљује слова једва изговарајући моје презиме.
„Да, ја сам.“ – јавих се – „Шта треба?“
„Ти си, је ли?“
„Јесам“
„Иди доле у приземље до лабораторије да извадиш крв.“
То рече и баци упутницу на мој кревет.
На брзину се очешљах и стрчах низ степенице у приземље где је била лабораторија. У ходнику сусретох сестру Марију која се у некој журби мимоилазила са мном. Стрељах је упитним погледом.
„Сачекај ту у ходнику.“ – рече прочитавши питање у мојим очима.
Чекао сам мало, па још мало, и моје се чекање претвори у маратонско. Напокон угледах њено витко тело како се увија прилазећи мени. Уђе у лабораторију и неколико тренутака касније позва ме.
„Хајде уђи Константиновичу.“
Послушах је а чим уђох она зграби упутницу из моје руке а у другу ми тутну провидну пластичну чашу за урин.
„Горе је тоалет“ – рече одсутно, такорећи дубоко замишљено, окрену се ка столу и поче припремати шприц за вађење крви. Ја пожурих уз степенице ка тоалету јер ме је већ добро потерало чекајући у ходнику. Са олакшањем наточих тамножуту течност у чашу а кад видех каква је помислих у себи – „Стварно сам болестан“.
„Изволите сестро.“ – Рекох кад се поново нађох у лабораторији и ставих чашу на сто.
„Седи овде.“ – љубазно ми понуди столицу. Са задовољством седох на столицу пошто сам се уморио стајајући.
„Дај ми кажипрст.“ – одлучно затражи – „А онда ћемо крв вадити из вене.“
„Мајко мила, шта она мисли да сам крв нашао на путу па може вадити колико хоће и одакле хоће.“ – помислих избегавајући њен продоран поглед.
Бојажљиво гурнух мој прст у њену нежну руку. Она га зграби и без имало обзира на моје устезање боцну неким оштрим предметом који нисам ни видео јер главу окренух на другу страну. Кад узе крв из прста подвеза ми руку изнад лакта са неком еластичном траком, затегну добро и даде мени да држим. Тада узе шприц и гурну иглу дубоко у једну једва приметну вену на руци. Крв јурну као планински поток низ падину уливајући се у епрувету. Напуни је до пола а онда неким чудом стаде па ни макац више, ни кап.
„Танке су ти вене, пробаћемо из друге руке.“- некако допуни а онда упита:
„Из које си ти јединице?“
„Из ВТР-а“ – рекох.
„Шта значи то ВТР?“
„Ваздушно техничка радионица.“ – одговорих.
„А шта радиш тамо?“ – опет ће она.
„Поправљам летеће машине.“ – нашалих се већ мало опуштен а онда додадох – „Ја сам авиомеханичар:“
„Шта си иначе у цивилству?“
„Машински инжењер.“ – слагах пошто сам још студирао али због обавеза служења војног рока замрзао сам студије.
„Охо!“ – одушеви се сестра Марија. – „А одакле си?“
„Из Срема.“
„Из Срема, Сремац, Срееемац...!“
Посматрао сам је знатижељно. Некако је била чудна. Нисам схватао ту изненадну промену у њеном понашању.
„Сремци имају добре и надалеко чувене шунке и кобасице.“ – Констатова она замишљено онако некако више за себе.
„Да“ – рекох кратко – „А зашто ви то мене све испитујете?“
„Зашто!?“ – подвикну.
Изненади ме висок тон у њеном гласу који је треперио од вибрација коју је изазивала нека чудна енергија. Погледа ме заводљиво са својим крупним црним очима. Тада сам је први пут погледао мало боље. Висока, витка, згодна, лепо грађених груди које су се убрзано дизале и спуштале одавајући њено психичко стање. С црном кратком косом и крупним црним очима деловала је веома привлачно. Као бисери бели зуби су немирно грицкали најлепше усне које сам икада видео.
„Зашто?“ – понови моје питање – „Зар још ниси схватио?
„А шта то треба да схватим?“ – упитах наивно.
Сестра марија пребаци, наизглед сасвим лежерно, своју десну ногу преко леве показујући је у целој својој дужини и лепоти. Промешкољих се неприметно на тврдој дрвеној столици која ме је сво време некако неугодно жуљала, или ми се само то чинило. Но, морам признати нисам остао равнодушан на тај њен гест, али и даље остах непомичан.
„Ти си идиот, одвратни идиот!“ – сиктала је.
Тргну ме висок тон њеног оштрог али истовремено и заводљивог гласа из слатког сањарења. Већ сам лебдео у облацима маште али ме он врати у јаву.
„Излази!“ – продера се, сад већ мало пригушено на мене.
„Али, не разумем...“ – почех да се правдам.
„Напоље!“ – викну сестра Марија јаче и буквално ме изгура из лабораторије.
***
Ујутру сам већ заборавио на тај немио догађај. После доручка поново легох на кревет. Ускоро дође санитарац да ми измери температуру. Више није била тако висока. Он пође назад а онда нагло застаде крај врата.
„Ех, да, умало да заборавим. Константинович!“
„Да.“ – јавих се
„Звала те је сестра Марија, одмах сиђи доле.“
„Мене? Зашто?“ – изненадих се.
„Вероватно да вадиш крв.“
„Али, вадио сам јуче!“ – завапих.
„Можда треба опет, иди одмах.“ – то рече и залупи врата за собом.
Остах нем. Ништа нисам разумео, преостало ми је само да сиђем доле. Тако сам и урадио. Без куцања упадох у лабораторију код сестре Марије.
„Звали сте ме?“ – упитах је без колебања.
„Да, звала сам те.“ – одговори док је ужурбано палила цигарету. Једна креса шибице, друга, тек у трећем покушају успе у својој намери.
„Нервозни сте?“ – усудих се да је питам.
„Да, нервозна сам.“
„Зашто сте ме звали?“ – пређох на ствар.
„Зашто, опет зашто, до врага када ћеш једном да схватиш?“
Од првог тренутка сам знао шта жели али ни сам не знам из ког сам разлога и даље глумио наивност. Тада сам схватио, у ствари, да је дошло време да и ја положим своје карте. Пришао сам јој лагано, полако дижући устрепталу руку, да би је затим бојажљиво помиловао завлачећи дубоко прсте у њену миришљаву и бујну косу, успут прелазећи палцем по њеним врелим уснама и успламтелом црвеном образу.
Истог момента Марија зграби моју руку и нагло ме повуче к себи. У тренутку се нађосмо у страсном загрљају. Љубио сам њене пожудне усне а она ми је све већом страшћу узвраћала пољупце.
Несвесно сам своју десну руку спустио на њену чврсту дојку осетивши као трешњу набубрелу брадавицу која је треперећи расла под мојим немирним прстима.
У том заносном часу неко снажно отвори врата лабораторије и заста на њима као укопан немо зурећи у нас.
У тој огромној фигури препознах управника стационара. Тај крупни човек је по чину био капетан а имао је звање доктора медицине. Али што је најгоре, он је био главом и брадом муж сестре Марије. Нагло се одвојих од њеног блаженог тела јер, морам признати није ми баш било свеједно када сам га угледао.
„Шта ово треба да значи?“ – упита намргођено.
Сестра Марија је немо ћутала, непомична, обореног погледа све више црвенећи у лицу. Једна кап зноја ороси јој леву слепоочницу. А ја, ја сам осетио потребу да нешто кажем у њену али и у своју одбрану па започех збуњено.
„Овај, сестра је хтела да ми вади..., јер ми је, овај, знате, порастао...“
„Чекај, чекај, полако! Шта да ти вади и шта ти је порасло?“ – прекиде ме бесно доктор.
„Он ми је, знате порастао, па ми је... сестра извадила и ... мерила ми, па... кад је видела колики ми је, пала је у несвест. А ја сам јој, овај, знате, давао вештачко дисање...“
„Ништа не разумем.“ – промрмља доктор сад већ смирено – „Понови ти мени то све лепо из почетка.“
„Друже капетане, мени је порастао крвни притисак па ми је сестра вадила крв и мерила притисак. Тада јој је позлило и ја сам био принуђен да применим своје скромно знање.“ – заврших победоносно.
„Ах, тако, па што одмах не кажеш, морам клештима речи да ти извлачим.“ – рече капетан са олакшањем. – „Иди сад и лези проћи ће то чим се одмориш.“
„Да, друже капетане, разумем.“ – одговорих док сам кришом бацао поглед у правцу сестре Марије не би ли још једном ухватио њен поглед.
„До виђења, сестро.“ – изустих једва чујно.
„До виђења.“ – отпоздрави стидљиво.
А ја, истог тренутка јурнух уз оне степенице као пушчано зрно, као стрела према мојој соби све док нисам дошао до свог кревета у коме сам колико толико осетио неку сигурност. Нисам могао дуго да се смирим а онда сам напокон заспао. Када сам се пробудио горео сам у ватри. Већ је одавно свануло кад је санитарац дошао да ми измери температуру и да да лек. Мислио сам да ће жива да искочи из топломера. Ипак, имао сам само тридесет и девет степени.
***
Данас излазим из стационара, осећам се добро. Немам више температуру. Ипак сећање на лепу сестру Марију поново распламсава ватру у мени. А онда схватих да се пожудне и топле усне сестра Марије више никада неће стопити са мојим уснама у страсном пољупцу чежње, и тада почех лагано да се гасим и да се ледим.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
 |
| Цвијетин Баја Лобожински |
Цвијетин
Баја Лобожински је рођен 24. маја 1961. године у Новом Саду. Детињство и
младост је провео у Лаћарку, при-градском насељу у општини Сремска Митровица
где је и завршио основно и средњошколско образовање. Сада живи и ствара у Новом
Саду. До сада је објавио седам самосталних књига поезије у Србији као и једну заједничку са још пет аутора из
Словеније, Хрватске и Републике Српске. Такође је објавио и један роман. Пише
паралелно и приповетке а тренутно припрема нови роман за штампање. Заступљен је
у многим зборницима поезије, књи-жевним часописима за уметност и културу као и
у неколико антологија. Награђиван је за своју поезију. Превођен на више
језика.
Збирке
поезије су: Магла у оку, 1993; Ветрови рата и љубави, 1999; Огњена земља, 2000; Пробуђени снови, 2003; Жар младости, 2007; Плес страсти, 2017; Споменар, 2021 године и „Љубав у стиховима“ у Хрватској 2021
године.
Роман: Стазама првих љубави, 2019. године.
За књигу
„Ветрови рата и љубави“ је добио престижну награду „ЦАР УРОШ“. На
интернационалном конкурсу „Хорсе ридер“ осваја прво место са песмом „О, како
боли“. На првом меморијалном конкурсу Лукавцу посвећеном Бориславу Бори Гаврићу
са истом песмом осваја друго место. У Лозници добија пехар за најлепшу љубавну
песму („Стара љубав“) а у Београду медаљон за песму „Огњена Марија“. Еуридикину повељу осваја у Костолцу 2020
године песмом „Волим и волећу“ и 2021 године са песмом „Љубавни плес“. У
пожаревцу са колегиницом по перу Миљаном Петојевић осваја прво место у
категорији „Писма“ на међународном књижевном конкурсу „Два пера у једном даху“
2020 године а 2021 године у истој категорији са младом поетесом Мајом Дражић
осваја друго место. На фестивалу народне музике „Михољско лето“ у Шапцу 2020 г.
осваја „Златно перо“ за текст песме „Стара љубав“. Истим признањем је награђен
и 2021 године за песму „Пусти“. У Пољској побеђује са песмом „Вољеној мајци“ и
добија „Гранд прикс“. У дервенти на међународном књижевном конкурсу „Прљача
2021“ побеђује са песмом „На обали реке“. У Мрконић Граду, Република Српска,
2022 године добија награду за Најоригиналнију песму. Има још много других и
трећих награда, похвала, повеља, захвалница, диплома и других признања како у
Србији тако и ван њених граница. У светској антологији 2020 г. у Индонезији
поводом ковида – 19, заступљен је са песмом „Вирус“ а у антологији „Сви писци
света“ је заступљен са поемом „Крваво пролеће“ написана поводом бомбардовања
Србије 1999 године. Заступљен је са песмама у антологијама „Поезија године
2020“ и „Поезија године 2021“ у издању Балканске пјесничке уније из Сарајева за
које је добио бронзане повеље. За украјинску телевизију даје интервју 2020
године а потом и украјинске новине „Ридне слово“ пишу о његовом књижевном раду.
У Новом Саду 2018 г. Банатски културни центар му издаје пасош и именује га за
држављанина „Песничке Републике“.
Роман
„Стазама првих љубави“ је објављен 2019. године у издавачкој кући „Књижевна
омладина Србије“ из Београда где је претходно на књижевном конкурсу „Раскршћа“
за најбољи необјављени роман ушао у ужи избор за награду.
Члан је
УКС (Удружење Књижевника Србије); ДКВ (Друштва књижевника Војводине); УКРС
(Удружења књижевника Републике Српске); СКОР–а (Савез књижевника у отаџбини и
расејању) у Новом Саду; Клуба љубитеља књиге „Мајдан“ из Костолца; „Књижевне
заједнице“ у Сремској Митровици, Међународног удружења књижевника и уметника "Горски видици" у Црној Гори, као и књижевног клуба „Јован Дучић“ из Бијељине, клуба писаца „Вуково перо“ из Лознице.