Л А П О Т
Првенче мој, узданице моја,
И страшни суде мој...
Не могу ове ноге рањаве,
Од гажења глине, плеве и блата
Брже ходити судбини својој.
За тебе су ходиле,да наћве буду пуњене
Не могу ове руке дрхтаве,
Тежину задњег залогаја носити,
Јер се истргоше,
Кад ме наговараше браћа
Да пустим волове, да те у орању погазе.
Да једна гладна уста буду мање...
Не пуче улар од Сивоње,
Али замало пуче срце моје
Због те грешне мисли.
И одведи ме мало даље од стења овог
Јер, ту сам ја, оцу својему, последњу погачу спремио.
И ничега се не плашим сем једног:
Плашим се да не удари довољно јако...
...као ја некада..
МОЈА РЕКА
Моја река није зелена,
Нити плава.
Ни ма којом песничком обојена
Бојом.
Моја је река обична.
И због тога је сматрам својом...
На обалама њеним
Цвркућу само врапци.
Јер, једино јој они
Остадоше верни.
Можда,понеки чешљугар
Напије се са ње воде.
Понекад покрај ње
И њиве слабо роде.
Но, она ми је мила,
Јер је као и ја...Обична...
СТРЕПЊА
Озелењујеш ли моја
Стабла увела?
Корачаш ли мојим,
Стазама зараслим?
Сунчаш ли се на мојој
Висоравни златној?
Сакупљаш ли моје
Разбежане дане?
Голе речи, трну ли ти
Под језиком?
Живом водом,из камена
Појиш ли ловце, на жар птице?
Сунце своје, хоћеш ли дати мени,
Ако моје са изласком, закасни?
Иван М. Петровић пише поезију и прозу. Заступљен у више заједничких антологија и збирки.
Објавио следеће књиге: Човек који је сањао на ногама, приповетке, (1989); Остављам траг, песме (1990); Хроника врелих година, приповетке (1997); ,Грч, Ожиљци, Распеће (2000) песме ; Година нулте гордости, песме (2008)
Члан Уружења књижевника Београда.
Заступљен у Антологији писаца ваљевског краја.
Заступљен у Антологији југословенских писаца коју је објавила Матица Српска из Новог Сада.
Добитник више награда за поезију и прозу, између осталих и награде за приповетку Милутин Ускоковић из Ужица...