Дугокоса жена М. нема деце. Саживела се, само
површно, за друге, са том чињеницом. Дубоко пати при сусрету са сваким
подсећањем на немогућност рађања. Сваки наредни неуспео покушај потапао је наду
и преплављивао је горчином. Ипак, највећу њену плиму осетила је читајући редове
у књизи: Причам о сну који ме годинама
будио са болом који је чупао сваку пантљику у утроби остављајући је да се суши у једној јединој жељи. А нероткиња
има само једну жељу и по томе се разликује од осталих жена. Тај усуд јаловог
мресилишта је најсуровије жигосање женског бића. Заклањала је мисли видним
сензацијама, али самопрепознавање унутрашњости свога бића није могла више да крије, ни од себе, ни
од других.
Са врло кратком косом и спортском
фигуром, госпођа Л. има троје деце,
зрела да је зову баком, али нема унучића. Два сина и кћи, остварено
материнство, а још жарко жели, да њена деца постану родитељи. А ако доживи и
то, пожелеће да дочека децу унука, праунуке. У дубокој старости, већ сада је прижељкивала, читајући
о другима који су је доживели, штавише,
већ видела себе и како чукунунучиће
љуља.
Дете је имала, па изгубила, жена са
подигнутом и згужваном косом, госпођа Р. Такви губици су неупоредиви.
Њена туга се не може мерити са оном женом која никада није доживела драж мајчинства. Имати, па изгубити, најдиректнији
је чин самопоништавања.
Седокоса
жена В. са ретким коврџама, мајка одраслог сина, жалила је што га је икада
родила. Колико је зла починио да то ни он
сам, нити улична банда којој је припадао, ни правосуђе није могло
сабрати. Стидела се од првог преступа и првог привођења. После
монструозног вишеструког убиства, била
је надомак суицида У себи се одрицала
свега онога што никада није наслутила да ће у њему подстаћи злочинца,
обележеног заувек. А уствари, није била сигурна, када је и у чему, током
његовог одрастања, погрешила. Највећа клетва упућена мајци је да пожели
непостојање свога чеда. Срамити се свог детета, мислила је док се спремала да у
групној сеанси настави своју исповест, нема веће несреће. И од круга у коме је
седела није очекивала да је разувере.
Гени су највеће богатство, то је мисао коју
је, Госпођа Л. прихватила као најверодостојнији одговор на
постављено питање: – Шта је за Вас највеће благо? Појединство живота – не, због краткоће и
пролазности, већ гени који су ниска
живота, његово трајање. Али гени су нежни, крхки, танани, могуће их је
укрстити, прекинути, лакше и брже него
наставити. Наследне јединице генија се не преносе увек директно, на наредно
поколење. Можда се никада и не пренесу у потпуности. Погубе се, искидају или
претворе у супротност. Као у Ајштајновом случају. Не може се спокојно живети
без могућности континуитета идентитета.
Да ли
је најтужнија жена која није никада родила дете? За себе –
јесте. Говорила је: – Када бих добила дете, није важно
какво је, нека је само дете, моје Дете. Да је плодоносје материнства, највећа
радост, само је претпостављала. Она је желела дете. Али није се предала болу.
Уз тиху патњу, давала је све од себе, тамо где јој је ризница талената
омогућавала. Посветила се својој професији, науци, племенитој генетици чије ће
иновације, у будућности моћи да уживају бројне генерације. Не рађа жена само
дете. Може родити и дело ума. И оно је „дете“ које израста из нове идеје, новог открића у Оно, које, ако је
велико као Теслино, надживљује генетичке продужетке.
Госпођа
Р. је за себе мислила да је са врха остварења, када је осетила радост
рађања свога чеда, досегла ватру пакла због његовог умирања. Откидања од срца
које никада не зацељује?
Божанство објаве живота васељени
дугоочекиваног сина, имала је госпођа В.
Доживела је највећу срећу, свесна да се наставља генетска бројаница, која обећава да се никада
неће прекинути. Има ли од таквог благодарја живота ишта величанственије, питала
се и одговарала истовремено: – Нема! Јер, тада јечи космос громогласјем најузвишенијег
домета људства. Али одрастање прати искушење. Када су се нечастиве силе уселиле
у душу жељеног детета и почеле рђом непочинства да разарају његово биће, све се
у ништавило претварило. Душа је патила, тело
обољевало, личност урушавала. Трагика
је постојање обесмислила. А стопе, ка коначишту, продубила.
Према својој личној духовној самоспознаји,
свака је, тражила оговор за себе. Неке су свој усуд приписивала злехудој
судбини, анатеми предака, предестинацији, вољи Бога, грешкама родитеља,
сопственим недостацима или пропустима... У овој заједничкој терапеутској
сеанси, нису се давали, ни добијали готови и конкретни одговори на питање
сврхе, циља живљења. Већ су се назирали вишеслојни, сложени, могући путеви који су могли да се сагледају
проницањем у вртлоге траума, из којих се наслућује излаз. Или, са неповерењем,
одбацују као самообмана. Учесницама сеансе овде је лакше. Виде распаковане,
огољене терете са којима се сапатнице боре. Гледају се право у очи. Могу једна другој поглед да издрже, као нигде
другде. Да се ослободе баласта личне кривице. Оне у себи и за себе, пребирају
по мислима, враћају доживљеном, траже узроке, објашњавају како је све започело.
Али све више размишљају како им звучи свака реч, ослушкују ехо свог гласа, воде
рачуна о јасноћи мисли да их други боље разумеју. Док монолог тече оне излазе
из себе. Постепено постају отвореније и све мање обазриве према утиску који
остављају. Одбацују једнострано сагледавање неостватреног или изгубљеног.
Окрећу се према другом микросвету, урањају у његове дубине, размењују осећања,
саосећају једна са другом. Али свака, такође,
мисли да је оној другој лакше него њој.
Сравњивање осећања туге не исцељује.
Мерење бола, као и поређења величине лепих осећања, попут љубави, не доводи до
прочишћења. Осећања су несамерљива. Није њихово да праве градације, иако им се
оне саме успостављају. Да ли их теше или оптерећују, зависи од њиховог угла
посматрања.
Током терапије, сваки дан, су се све више
упознавале и схватале да им сопствена мука није највећа. Пажљиво су слушале
једна другу и саживљавале се са истинама које раније нису примећивале. И
доживљавале – препорођје. Њихов највећи помак видео се у схватању шта то не треба и не може да буде
утеха. То, никако, нису жаљења за губицима, неуспесима. Ни само уочавање да
други пати. Саосећања са болом других води прочишћењу. Емпатије су катарзичне.
Но, праву утеху дају радовања остварењима
других. Поклањање најлепших осећања,
сваком детету, право је уздарје. Живот се негде, непрестано рађа и у
мноштву наставља. Гени се преплићу у чаробну нит људства. Важно је да се она
никада не прекине. Од чијих гена ће бити саставље, за 10 000 година неће бити
значајно. Као ни становницима винчанске или Маја цивилизације, што сада уопште
није важно, где су се наставили и у коме продужили њихови гени. Неко виши је
мислио о томе.
А било је животно важно - као и мајци и
свакој што је данас и сутра... са било које тачке планете и из било које епохе,
као и женама у кругу код терапеута - да су баш
оне преносиоци гена, најочигледније
супстанце трајања.
Док су само о себи мислиле.
Биографија Јованке Божић
Јованка
(Крстић) Божић, професор, магистар ( 20. 1. 1953) Врело,Уб,
Ваљево, Република Србија. Пише и слика. Објавила је књиге: ЕНЛЕРЕ (2020); поему Шта не урадих (2019); кратке приче: Зраци (2015); хаику поезију Прозиран облак (2000); културолошку студију: Уметност
у светлу награде (1995); истраживачке пројекте: Ваљевска села (2010) и Ваљево које волим (2008); хаику
поезију Clar de nor (румунско издање, 2001). Са Кармен Булзан
двојезично, српско-румунско издање: књиге поезије Од душе
до душе (Букурешт, 2015); студије Извор (Крајова,
2007) и Пријатељство за 10 (Ваљево, 2004) и др. Награђивана за поезију и прозу.
Живи у Ваљеву.