Косовска је земља жедна узавреле, борбене крви и суза жалосних. Гладна је људских жртава и бојних поклича. Највреднија српском роду, плодна па рађа усправне споменике српске вере. Њу су нам преци у аманет оставили да чувамо и бранимо, никоме да је не дамо, да нам сем наше деце нико на њу права не полаже. А ових се дана, Исмаилћани покондирили па је хоће. Желе да преко мог огњишта царства шире, да потиру манастире и своје миндерлуке граде.
Још увек ме кнегињом називају, чак и царицом како проноси вихор. Само сам убога и нишча, удовица, кћер и сестра посута пепелом. Уплакана мајка која посла на Косово равно хиљаде и хиљаде деце своје. Змије и аждахе ми их растргоше. Као јуче да је било кад сам браћи руке око врата склапала молећи их да ми барем један у Крушевцу остане. Ниједан не хтеде сестри молбу да испуни. Падоше сви до једног. Међу Југовићима издајника никада неће бити. Остаде ми нејач и младе удовице, уцвиљене мајке, уплакане сестре. Србијо моја, ко ће сада да те брани? Како без Лазара да ти границе очувам, младу крв подарим да те брани од непријатељских чељусти? Са свих страна хоће да те растргну међ собом, свако на тебе права полаже, а моја си, наша! Ко ће помоћ пружити и ублажити глад и жеђ тих ала? Да ли онај који ме у ову позицију постави или онај кога највећим издајником зову? Коме да верујем? Коме судбину деце у руке да препустим?
Шта смо то Богу згрешили да ми земљу цепа, чеда отима и страх и бол међ народом сеје? О шта смо се тако огрешили па свак жели да нас сатре, потре, као да нас никад било није? Трн смо им у оку, а никада туђе не пожелесмо.
Помешали се туга и бес. Знам, горе мешавине нема. Пати земља за осветом. А да ли нам је истински потребна? Освета мора имати више циљеве, сама по себи не значи ништа. Јесмо ли спремни за то? Зар ћемо ту лекцију дати онима који иза нас остају? Да Србе памте као народ осветнички? Прикупићемо савезнике, испланирати освету и осећати се моћно. Само привидно моћно. Истинске среће неће ту бити, тешко се после освете живи. Она ће увек тражити више, ланци су њени прејаки, стеже биће до границе пуцања. Да опростимо? Свима? Невернику који нас у црно зави и са њим савез склопити? Знам, после опроста душа ће се поново родити празна, спреман да прими плодове неке нове среће и свега лепог што је из ње настало. Јесмо ли спремни да опростимо отимање? Кидање јуначких глава? Немање гробова на којима би споменике дигли? Можемо ли дати и више од онога што нам узеше?
Свак сад жели круну на главу да стави. Нека је и као напрстак мала, само да је круна. Битнија им је од главе. Продаће за престо и веру и језик, народ и обичаје, само да се устоличе.
Преци моји, шта дочекасмо ово? Зелени нам враг над главом стоји. Хоће веру да нам отме. Жене и девојке да потурчи, нејач за своју војску обучава. Да дам Оливеру, младу и зелену, Србију да ми спасава? Зар да на њена нејака плећа толику бригу и терет намећем? Да јој дозволим да нам будуће непријатеље рађа? Од дома да је одвојим, од вере да је одметнем? Зар да се пет пута дневно клања наместо крстом да крсти и посте да пости?
Лазаре, шта да чиним? Оче, на коју страну да се окренем? Како нову војску да скупим? Чиме, незнане ми грехе, да сперем? Како Србију да дигнем и децу своју сачувам тих незаситих уста аждахиних? Морам ли најрођеније да жртвујем да бих имала чиме да владам? Толико питања имам, а одговора ни од куда. Моја мудрост није тако велика, као твоја Лазаре, па да могу сама све одлуке донети. Не смем ни да тужим за тобом, све су те очи пуне наде и зебње, страха и суза, упрте у мене, спасење ишчекујући. А ја га не видим, грешна.
На Косову више божура нема. Реке крви теку, заливају ваше остатке. Пролама се болна песма девојке која изгуби свог драгана. Туже сестре и мајке, за браћом и синовима. Куће су нам црно обојене. Србија је и у болу поносна и уздигнуте главе. Српкиње ће пркосне и даље бити. Јаке да издрже најтеже ударце, нежне да сваки дечији плач утишају додирима. Емотивне да сваку сузу у песму преточе, да свако сећање на српске јунаке очувају у причама. Оне су моја снага и воља да наставимо даље. Неће се српско огњиште угасити овом битком. Још увек Србија има моћи да опстане, да се другима са пута не склања. Итекако ће Србијом млади деспоти владати и углед очувати. Ране ћемо зашити па у нову борбу кренути. Сву мудрост и храброст скупити, потез наредни повући и Бога молити да нас одржи и подржи наредних дана, година.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Кратке приче су јој објављене у разним зборницима и електронским медијима.
Носилац је прве награде за причу „Завет“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2017 – La catena della Place” на тему „Мир и дијалог међу народима“, 2017. године. Награђена на 16. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Носталгија љубави“ за најлепшу љубавну песму 2017, Мркоњић град.
Награђена на 17. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Гдје си сада љубави моја“, за најоригиналнију љубавну песму 2018, Мркоњић град. Носилац је друге награде за причу „Деспино моја“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2018 – La catena della Place”, 2018. године.
Носилац је прве награде за причу „Не ружи ме, мајко“ на конкурсу који је расписао Verbumlandi Art „Caserta 2019 – La catena della Place”, 2019. године. Другопласирана је на конкурсу „Митрополит Јосиф Цвијовић“ који је расписала редакција „Наше Ужице“, 2019. године.
Награђена је 19. и 20. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Љубави“ за најлепши триптих љубавних песама 2020. и 2021. године, Мркоњић град.
Награђена је на 21. јавном конкурсу љубавне песме над песмама поводом дана заљубљених на тему „Хоћемо ли на пут љубави“ за најемотивнију песму 2022. године.
Живи у Сремским Карловцима, где се бави књижевношћу.