(Милици)
Питам Сунце зашто си далеко,
И зашто ли тражиш други дом,
Када те је живот мирно чек’о,
Над овим топлим равничарским тлом.
Питам Земљу зашто ли иште,
Дубоког језгра невидљиви плам,
Душе младе за своје жариште,
Тај вечито будни и живи храм.
Питам небо где ли се крију,
Дивови бели под којим је снила,
И како да они што ходе, поново снију,
Али Сунце ме само у очи гледа,
И гаси ватру у сузама мојим;
Земља немо ћути и одговора не да,
Док на њој непомично стојим;
Небо журно одлази одавде,
Јер моје га мисли задржати не могу,
Оно ми успомене на њу краде,
И ветровима носи миломе Богу.
Где утеха моја тињаће вечно,
И свако сећања што о њој снева,
Јер волети је сада могу само себично,
Како и иште ова унутрашња врева.
Јер себична је моја љубав коју кријем,
Од времена што за вратом дише,
Па се трудим да што више снијем,
Да које залутало сећање не обрише.
Себична љубав за сву несебичност њену,
За сваки загрљај што ми душу добротом сатре,
За сваку помоћ и бол отклоњену,
За све будуће њено што се заувек затре.
И премда тишина Сунца и неба,
Не може надјачати Земље мук,
Мени одговора више и не треба,
Мене не боли ћутања звук.
Јар ја је спознах даном сваким,
Кроз сунчевог зрака сјај,
Па уздахом тихим и покретом лаким,
Питам је, где ли се крије неба рај.