Деда Јане је
већ био у касним шездесетим...све га је нервирало. Дијабетес који га је изједао
од раних четрдесетих је узимао маха. Деда би се понекад толико изнервирао да је
постајао црвен као небо у предвечерју. Деда Јане је био капаџија, један од
ретких јагодинских занатлија који је радио до последњег дана свог живота. Волео
је да ради сам. Те руке су могле да направе најсавршенији шешир . Да је деда
живео у Риму или Њујорку, вероватно би постао стилиста Софије Лорен или Брижит
Бардо. Умео је да шије по целу ноћ. Вредне руке дедине су правиле најлепше
руске класичне капе , како их је он звао. Биле су му омиљене. Деда је био ђак
првак када је почео Други светски рат . Стално је препричавао анегдоту са вуком
, који га је пресрео код моста на Белици.
Каже деда : '' Гледам ја њега, гледа он мене
''.
Његово
детињство је било ратно, дечаштво и младост комунистички а старост
социјалистичка. Можда је то разлог зашто је деда волео највише да ствара '' лењиновке '' и ''руске класичне ''.
Свашта се имало чути од њега. Његов тихи ненаметљиви глас је био тако
ауторитативан, да је свака реч , и она неизговорена , имала тежину. Деда је
волео да буде угледан . Ником тај није дуговао. Имао је обичај да каже '' дуг
је најгори друг ''. Висок око два метра , танких бркова и тамно смеђих очију
био је појава . Појава у слеу, појава у граду, појава на пијаци или пекари...
Волео је средом и суботом да обилази бувљаке и пијаце. Деведесетих година ,
када је сиромаштво обавило сваку иоле поштену кућу, деда који је шио капе и
наплаћивао све у немачким маркама, обилазио је пијаце и од Румуна који су
препродавали старе касетофоне и књиге на румунском, куповао половне ствари.
Умео је да донесе сестри која је имала три године мали црни џемпер са црвеним
ружама. Знао је да купи и нешто што му није било потребно. Док је старија унука
коју ју деда неизмерно волео била у основној школи, стари капаџија је почео да
одваја уштеђевину за њено школовање . Знала је на кога може да се ослони. Деведесет пета година је била врхунац кризе и
немаштине. Деца су се довијала за старе уџбенике да би могла да прате наставу.
Деда Јане је наручивао за унуку нове неотворене уџбенике са Обилићевог венца
преко пријатеља из престонице са којим
је сарађивао. Наредне четири године је сваког последњег августовског јутра
унуку је дочекивао комплет нових књига које је деда посебно наручивао за њу.
Знао би деда да шије качкете данима и ноћима да би она имала сваку књигу коју
пожели. У касна августовска поднева деда би брао шљиве и сакупљао их у шешир.
Доносио би их у стару радионицу и ређао по столу да сазру. Радио Београд први
програм би тихо певушио на радију у радионици. Волео је деда старе народне
песме, волео је севдалинке али никада прегласно није пуштао музику. Све је код њега било тихо и ненаметљиво. Највише
би се изнервирао када би стара кртица прокопала башту. Умео би данима да чека у
рано јутро и мотиком убио непријатеља. Често је носио стару ловачку пушку са
собом. Таква љутња би обузела његово
лице када би видео грозд који му је сврака искљуцала. Деда Јане је волео грожђе
.Гиџа винове лозе , како је називао, је расла преко јабуке и зрело грожђе би
падало преко ње. Било је ту и белог и црног грожђа. Био је посебно поносан на
то.Кад би ујутру поранио и видео да му је та птичурина избола његове посебно
неговане плодове, деда се тако наљутио као да је ратни непријатељ пред кућом.
Узимао би ловачку пушку и чекао. Велики сламени шешир на глави га је штитио од
сунца. Могао је недељама да чека старог непријатеља свраку.
Често је наглас изговарао '' Ма , ће дођеш ти
''
Знао је да је
у праву. Није могла та гнусна причурина дуго да издржи без његовог грожђа. Онда
би стари ловац узимао пушку, која му је била заденута за раме, и прецизно
нанишанио. Црно бела сподоба , како је звао, је падала а деда би је хватао за
ноге и качио на оближње дрво. Висила је на грани и плашила остале свраке које
би долазиле. Дедина ратна тактика би обично уродила плодом. Не би се непријатељ
појављивао све док он не би бацио свраку
са дрвета која се полако распадала.
Имао је он
неку необичну стратегију са људима и животињама. Људе је пажљиво посматрао и
сваком би нашао неку замерку. То су обично биле мудре реченице које су се увек
испоставиле истинитим. Његово искуство се увек показивало некако меродавно у
процени.
Волео је деда
да пије домаћу кафу у касне поподневне сате. Долазио би до прозора кухиње и
покуцао на прозор пар пута.
'' Може једна
кафица '' - зачуо би се његов тихи
ненаметљиви глас.
Дани су
пролазили тако што је деда шио своје качкете и сакупљао новац за студије у
Београду за унуку. Није постављао питање ни где ни шта... Дао је својој
мезимици одрешене руке , веровао је у њене одлуке. Ни у једном моменту није
одбио ниједну њену жељу. Дошао је и тај дан када је требало да је испрати у
велеград. Одвајао би деда две гомиле ,
једна гомила је била за стан а друга за живот. Сваки пут када би кретала на пут
, пришла би и пољубила деду.
'' Видимо се ,
дејче '' – прозборила би она.
'' Пази шта
радиш, пази на паре, не троши на глупости ''- упозоравао би деда Јане.
'' Нећу ,
дејче ''- промрмљала би себи у браду а знала би добро да ће урадити супротно.
Знао је деда
то , па је даноноћно радио у радионици. Вид му је постепено слабио. Све мање је
могао да шије. Више није могао да удене конац у иглу. Јака сијалица би била
изнад старе сингерице .
И даље је деда
чекао свраке које су ге ужасно нервирале. Као да је на тај начин себи давао
одушка за све муке које су га ноћу мориле и због којих није могао да спава. Све
мање је могао да ради. Вид је слабио а шећерна болест га је изједала све више.
Деда је увече имао свој ритуал. После вечере , појео би две до три јабуке а
онда гледао дневник. Нервирали су га ови '' нови ''. Био је заљубљеник у
социјализам .
Стално је причао како '' у Титово време овако
се није смело ''. Евоцирао је успомене , уз приче које су биле питке . Деда је
био мудар човек. Сваки савет је умео добро да измери па онда да пружи. Волео је
мир и тишину. Волео је да попије коју за рођендане или славе. Обукао би своје
жућкасто одело са тачкама , ставио најновији качкет , обријао се и ставио мало
колоњске воде. И даље је био господин. Свега је било у господског у њему. Став
и држање , мир који је уносио сваком речи коју је изговорио.
Чим би се
сетио свраке, одмах би му крв наврла у главу и погледом је тражио ловачку
пушку.
'' Та изелица
''- умео је љутито да каже.
Дедино жуто
одело са тачкицама подсећало је на
лептира који је стално висио око куће када се деда упокојио. Није желео да оде.
Волео је живот. Док је проводио дане у болници, причао је о свему што га је чинило
поносним. Умро је у осамдесетим. Да је до њега, живео би бар још двадесетак.
Жути лептир је стално био у кући. Врзмао се по дворишту стално. Чекао и
дочекивао. Баш као што је то радио деда Јане подбочен дрвеним штапом на великој
капији поред реке док је чекао унуку
када би долазила с пута.
