Милица Благојевић: Нека свира само

Играм, играм, види ме ја играм;
Ох, зар је и то могуће, чујем шапућу зидине, 
Желим да морам, научила сам да морам, 
Желим да знам, научила сам да морам да желим, 
Али ја играм, хеј ја и даље играм, 
Страх ме је да перо ми не падне и заборавим где сам, 
Али ја играм и брига ме, 
Нека се сво мастило разлије, 
Нека перо само по мени све испише, 
Нека испише моја осећања, моју тугу моју бол и нека, 
Хеј ја и даље играм;
Знам, шапућу, играће стаће онда занавек. 
Осмехни се, учио сам те, 
Пусти нека перо опет испише ноте твоје, 
Нека води те до краја, краја капије ту поклони се и отворићу ти своје одаје дете моје. 
Свираћу ти тамо песме твоје причаћу ти ноте које заборавила си, 
Ноте, које су они рекли да не постоје, 
Ноте, које сва бића заборавила су, 
Ноте, моје написане само за кораке твоје.