УБИЦА ЛАБУДА
Убица лепог лабуда није ловац
такав ловац је велики зликовац
из доњег брлога лукаво вреба
Док с висина рањен лабуд пада
и поглед Зевса брижан га прати,
моћнога бога преклиње Леда
њеној души да опет га врати.
Лепотан никад, никад није пао
од снаге мраза или удара града,
нити у смелом прелету посустао,
а сад у муљ пада оборен од гада.
У паници страха болно горе гледа,
чезне да се врати опет небу цео,
не понижен, крвав, већ чист и бео.
бескрају љубави где га чека Леда.
Ал, задњи трзаји, немоћни замаси,
из мутних очију сузе тихо кануше,
и искра последња у њима се гаси,
док сни о висинама у таму се руше.
ЈОШ УВЕК ИМАМ СВОЈУ ГЛАВУ
Још ја имам
добар, кристално јасан вид,
и оно што видим, слободно кажем
и није ме стид.
Још ја имам своје очи да видим
и оно што неки не виде,
ил, да примете неће,
јер оштро око сокола у мојој глави
не одлеће, већ брзо одмах слеће
да види што видети треба.
Маколико туђe мисли да су заводљивe,
да лепои да убедљиво говоре,
jош увек ми не требају туђе очи и уши,
још мање туђа глава, кад хоћу да искажем
шта сам видео, чуо и шта мислим о томе.
Још увек, хвала Богу, ја имам своју главу,
мада често тврдоглаву, понекад и пргаву
и због истине непопустљиву,
али главу са мојим очима, са мојим ушима
и уснама. Главу са мојим мислима!
Још увек ја само своју главу
на својим раменима носим,
и тиме се стварно поносим!
УНУТРАШЊЕ МОЈЕ БОРБЕ НЕПРЕСТАНЕ
Kао што небо није кривац
што сипа на земљу истовремено
кишетину и снег, па сунчеве зраке
и мраз минус десет, па жестоку јару
и благоугодни југо, па буру и олују,
јер само је поприште закона
неке више силе моћније од нас
тако ни ја нисам виновник
свих супротности од којих сам саздан,
јер од недодирљивог нисам ни питан
какав да будем би више желео и волео.
Зар бих ја изабрао стални немир
да сам могао да бирам тишину и мир?!
Зар сам ја желео да морам у себи
са собом непрекидно да се борим
са разним непостојаним ликовима
тако често и крајње различитим,
од данас до сутра или у истом дану
до непрепознатљивости измењеним.
Зар изабрах да живим у вечитом немиру
да стално изнутра мирим зло и добро
да у истом човеку мојег лика мирим
лажова са итинољубљевником,
праведника са покварењаком,
суровог ратника са миротворцем,
светог духовника са бестидником,
оца са очухом,свеца са неверником
и људску добричину са бездушником?!
2.
Зашто би ми пријале битке без победа
и порази без коначних губитника?!
Зар бих ја да сам могао да бирам
изабрао вечни немир место мира
буку и надвикивање место тишине
и да будем трајног ратника жртва
што је толико пирових победа добио
и толико пораза никад разрешио?!
Зар бих да сам могао да бирам,
изабрао да будем стално поприште
тог непрекидног надвладавања
због увек само кратког јединства
и лажног мира у напетом немиру,
и да будем сам себи вечити противник
и увек самосудија и самопомиритељ
што на привидно понављаном крају,
а увек уствари пред нови почетак
војујем увек изнова и у дубокој тами
са познатим и непознатим собом?!
ОД СНОВА ДО ЈАВЕ
О, снови наши пуки непролазни снови!
Који човек не сања, која жена не снива,
које дете не сањари, који песник не машта,
у блаженим сновима зар није могуће свашта:
од савршене лепоте и призора божије доброте,
од праве среће у духу безграничне слободе
до спокоја рајског мира, зар снови не воде?
О, снови наши пуки непролазни снови !
O безмерним,слатким ужицима живота,
о разноврсним бројним чулним сластима,
о заносним љубавним страстима без поста,
вас никад у сновима сањача није доста...
И тако све до брзог краја који је за сањача
отрежњујућа јава, животног буђења страва.
Јава наоштрена, а само на корак од снова,
јава што увек спремно свој тренутак чека,
свој тренутак освешћења свих занесењака,
јер будилник јаве увек је добро навијен
а њеног звона звук је болно изненадан:
он наступа као грмљавина земљотреса,
као неочекиван пролом муње и грома
усред успаваног, плавог и сунчаног неба.
И нама сањачима пренутим из лепих снова ,
тек што поотварамо наше разблажене очи
утопљене опуштено у блаженство сневања,
укажу се пред очима често ружна лица :
џелата са руком преображеном у маљ ,
2.
зликовца са ножем натопљеним крвљу,
док наоштрене стреле им севају из очију
а шкргут и режање из стозубих чељусти.
О,снови, наши пуки и вечити снови!
о, где одосте, где нестасте преко ноћи?
А оствисте нас тако саме и незаштићене,
невино осуђене на трајно распети живот:
између бројних снова и немилосрдне јаве,
између невиних маштања и реалности,
између прелепих жеља и ружне стварности,
између толиких жудњи и разочaраности.
ПРОСТОР
У свом суженом простору
ја сналазим се увек вешто добро
и без угломера и без даљиномера,
јер осећам, мерим, често освајам
и ограничавам - значи стварам
у датом простору свој простор,
коме мерим мерама свог тела
ширину , дужину и висину
мог могућег животног распона,
досезањем вида мојих очију
и ширином размаха мог тела
и очним додиром мојих руку
и свевидом мојих десет прстију.
Ja oпросторавам стално Себе
од мене изунутра и споља нечег
и горе и доле, и на све стране
у свим смеровима и правцима.
Ja непрекидно опросторујем
себе у свету и цео свет у себи,
тако градим самосвест постојања,
чујног дисања и видног кретања,
и постајем опипљив простор
што развија тело у три димензије,
од оног близу до оног далеког,
од физичког до далеког духа.
Ја простор мој вечито распињем
између етера и меса материје,
између телесне тамнице и птице,
не само на светлу дневне јаве,
већ и у крилатим сновиђењима.
