Једна реч
Мирис пролећа,
сладуњав,
помешан с кором ораха
Ноћно небо ћути,
испресецано облацима,
дотакнуто прстима месеца
пресавија се речима.
Лавеж паса посдстиче машту,
прекида нестваран крајолик
па дода мало боје том сивилу,
мало светлије нијансе.
Загледан у село које спава,
водим битку с мислима,
тражим реч којом бих описао
којом бих сахранио сећање.
Поглед ми залута,
изгуби се међу светиљкама,
па и ја заједно с њим одем,
негде на путеве кајања.
Расуло се небо
Данас опет плаче,
потапа сунчану страну улице,
растерује керове луталице,
гуши тек процвало цвеће.
Седим покрај прозора,
тражим сјај свог ока у рефлексији,
гутам, покушавајући немогуће,
разбијен као комад кречњака.
Не осећам пулс,
као да сам већ одавно мртав,
или се још коцкам,
негде у некој празној јами.
Човек сам без имена,
као јахач ког сам једном срео,
једном,
кад сам писао песме,
док сам још био млад.
Расуто небо изнад мене
покушава да се споји,
да оживи неке заборављене људе,
да поново доведе јули.
Кад Ђавола не буде
Стајаћеш на раскршћу,
имаћеш сво време света,
четири кеца у рукаву,
крваве сузе као капи вина.
Бићеш слободна,
коначно регенерисана,
чиста као суза Девице,
али никад моја.
Украшћеш опет нечије срце,
јер Ђаво никад није твој господар,
није могао да те задржи,
јер с тобом полуди свако.
Остаћеш курва,
али увек недоречена и невина,
тајновита као године,
запрљана додирима.
БЕЛЕШКА О АУТОРУ
Павле Мијуковић, рођен 1990 године. Песник, писац, уметник, човек.
До сада је објављивао своје радове (поезију, прозу) у преко седамдесет зборника, магазина,
електронских часописа.