Увек сам се дивио овим двема и јединим интелектуалкама у мојој средини. Штавише, мислим, знати њих ствар је престижа. Јер, оне су - оне.
Ма како да смо бројни, некако је на површину испливало да су само њих две интелектуалке. Знам да су оне једног момента рекле да су то, а када оне кажу да је то - то, онда је то - то. Мислим заправо, а интелектуалке су ме томе научиле, да у животу није битно да је нешто такво какво је и каквим га други можда виде, да није довољно добро да о теби само други праве процене и сервирају одређене ( своје ) истине. Штавише, најбитнији је лични став о себи, да само када сам себе за нешто квалификујеш, можеш да будеш оно што си решио да будеш. На тој истини и принципима и моје интелектуалке су биле то што јесу, интелектуалке.. А ми смо их подржали у томе, јер ми смо мали простор, тако мали да немамо капацитете да подржимо односно издржимо више од два таква интелектуалца, односно интелектуалке.
Ма, интелектуалке су прави ликови . . .и мој прозор у свет. Захваљујући управо њима ја сам п р о г л е д а о. Све што до њихове појаве у свом животу сам знао, доведено је у сумњу; јер, оне су ми рекле, показале и доказале, да сви моји погледи, видици, поступци били незнање, непрецизност, коначно несхватање. Зато ја, а и сви око мене, знали смо да је тумачење ствари и догађаја обавеза, чак морална, наших интелектуалки, да су оне наш прозор у свет и да су ствари само њиховим очима виђене објективне. Све што је било наше тј моје, било је крајње субјективно и наравно погрешно ..
Када ти оне објасне, више и не мораш да живиш, закључио сам . И толико су моје интелектуалке моћне да могу чак да ти објасне одакле и докле си човек а одакле и докле оно насупрот томе ..знате о чему причам.............. .
И зато, током времена, и ја и сви смртници око мене, бивали смо све мањи, беднији, тонули у понор и кал на живо а моје односно наше две интелектуалке све веће, моћније, мучећи се са нама недораслим да испратимо њихов интелектуализам, ширину, моћ и свеопшту супериорност ....
Ја сам се додуше трудио да укапирам, да нешто бар вербално пратим, да се укључим у тај свет интелектуалаца, али оне ми рекоше : А јок. И додаше : Стање свести, Man Inferior . Додуше је се заинтересујем да сазнам шта то значи на овом нашем тј мом грубом, примитивном, балканском српском језику, a кад чух шта то значи, рекох себи на истом : Ауууу, бре Србине, па ти баш имаш проблем . . .
Пружише ми оне додуше шансу на нешто крајње недифинисано, на мој благо понизни (једино могући начин), захтев ( не рекох им ја шта заправо очекујем од себе односно њих ),. мада признајем, нисам видео неку реалну шансу да у нечему успем – све ми је мирисало да никада нећу бити обичан, просечан, Man Normal и да ће моја настојања о стабилизацији и придруживању бити осуђена на пропаст и трагедију . .Али, осетих да су њима, посебно њиховој моћи и супериорности потребни сведоци ( ништа без њих ) и на тој основи прикључих се да их бар чујем .
Додуше одмах схватих да је то био мање дијалог а више експозе, монолог - јер то је тако код интелектуалки. Које је то умеће, које су то способности, Боже како сам се дивио интелектуалкама, како сам био срећан што ми је Бог подарио да будем уз њих, и поред њих .. Јер, кад њих чујеш, па ти си после тога некако б о г а т човек - некако се препородиш, мада не можеш нигде да напредујеш, остајеш у калу, али си брате некако бивао срећнији, продуховљенији – осећао сам то ..
А њихов речник тек !! Њему сам се посебно дивио. Мада сваку другу реч нисам разумевао ( ма ја и немам стање свести и капацитете за разумевање, то је моје природно несавршенство ) нити сам схватао да ли је наша или туђа .... ја напросто ни рођени језик ( ако је он то био ) нисам разумевао .....А акценат - који сам само complex inferior имао због њега .. .И осетих после свега да са њима и уз њих никада нећу бити Man Normal ..
Но након неког времена, ја нико и ништа, како ме Бог дао, не издржах .и потражих ђавола . Рекох : нећу да будем Man Inferior, хоћу да будем Man Normal, а што да не и Superior !!! Уз преамбициозан приступ скоро дрскост, усудих се да практично парирам, уз процену да то треба да буде кроз неки продуктиван рад. Неко интелектуално стваралаштво чак. Но, мина ме сачека намах – би ми објашњено без пардона на неком чудном језику, рекоше језиком у тренду, евро-атланским у називу : Ти ниси едукован. Ти имаш психопатологију јер патиш од личних фрустрација. Боже, како ми само то лепо рече једна од ових интелектуалки, и то неколико пута у низу да бих запамтио . И ја стварно запамтих ,прогледах односно схватих своје границе.
И рекох себи : Ти Man Inferior, зар не схваташ : док те други, они око тебе мањи и ситни, увек обесхрабре, твоје ти интелектуалке појаснише простор до кога можеш да се крећеш, да не срљаш у пропаст и трагедију. Па по неколико пута мораше да наглашавају ; ти ниси едукован, ти имаш личну психопатологију због личних фрустрација. Додуше у неко зло доба паде ми на памет, шта, где и како да напредујем, шта то уопште у мом случају значи .
На крају, одустадох да се са тим мучим у овом животу. Сачекаћу наредни – рекох дефинитивно себи . . Вреди бре то. Живот кога си проживео уз интелектуалке је био права ствар. Шта ти уопште треба друго боље и лепше у животу.
И зато, благо мени за моје интелектуалке.......
И добро је док су само две.
