КАЧАМАК
Два је вијека путово полако,Господске се трпезе домакo,
Некад било јело је чобана,
Симбол мучних и тешкијех дана,
Јели су га у горе хајдуци,
Са пушкама у десници руци,
А сад дође вакат и вријеме
Да под свако нема њега шљемe!
Не што нема смијешат се од чега,
Но направит нема ко сад њега!
Кад неђеља осване бијела,
Обичај је сред мојега села
Качамака баба да направи,
На шпорету да се кува стави,
Па да стигне свако жељно чека,
А кува се и кртола нека.
На дно стола киселога млијека,
Онда узме мало већег плека,
И у њему гриљевину смијеша,
А свима се од глади комеша!
Већу грудву сира издробила,
А старога кајмака стопила,
Качамака топла направила,
Тучаником дрвеним убилa!
На трпезу кад је поставила,
Једна другој руци је грабила,
Не би л' мало више закачила!
Још постоји стара анегдота
Оженит се нећеш ни про плота,
Ко не може, ни та није лака
Смешат девет таквих качмака!
Са цицваром јело је горштачко
И спрема се под шљеме јуначко!
СВЈЕДОК
Уз вјетрове што хучу с планинеСлушах како за образ се гине,
Поред ватре силних горостаса,
Гледах кулу ђе је Иван стаса,
Како сабљу за појас опаса,
И каквога људског бјеше стаса.
За Шарина и Краљевић Марка,
И још много великих јунака,
О Пећанцу Кости војводи,
О јунаштву и златној слободи
Слушах људе паметнијех глава,
Како храбро стицала се слава,
Ђе за ријеч давала се глава;
Ђе гинуше људи на бојишта,
Виком звали с брда на зборишта,
На крвава грдна разбојишта.
О Марковом Вису под литице,
Ђе је извор бистре Косанице,
Ђе се рађу соколови птице,
Слушах од њих за наше сеобе
По планини за сеоске мобе;
За волове и бразде дугачке,
И уз гусле за пјесме јуначке,
Куд јазбине вукова су биле,
Ђе хајдучке чете су се криле,
По планини ђе бораве виле.
Од тих људи и од тих чобана
Чух за много битка и мегдана,
За страшнога змаја са Радана
И јуначких, крвавијех рана
Чуо лелек угледнијех глава,
Тужбалице мајки и сестара,
Виђех људе тог старога кова,
Њих бит неће у времена нова.
Ту научих схватања витешка
И бих свједок тог времена тешка!
ВАПАЈ ПЛАНИНЕ
Пастирица са планине Код оваца нема више,
Торови су свуда празни,
Бијели брави одјавише;
Нема сира и кајмака,
У бачији да се ређа,
Нит' карлице од дрвета
И из шерпе мало цијеђа!
Нема више краве Зеке,
Да се срче вареника,
Удаде се чобаница
За некаквог чиновника;
А кад дође ледна зима,
Са планине ветар дуне,
Сетиће се свак оваца
И чарапа црне вуне!
Нити има ико више
Дизат стоку на катуне,
Нека чују пастирице
Планина их свака куне;
Побјегоше у градове,
Про Европе бијелог свијета,
Неће узет с брда момка,
Него свака корзом шета!
Ливаде су све зарасле,
У шуму се претворише,
Неће њима пјесма дивна
Пјевати се никад више!
А под буквом извор ледан,
Низа страну сад отиче,
Не мож' чути више бика
Про пропланка, како риче!
Само који вук у гори,
Гладан преко страна иде,
Ни чобана нема више
Да га преко шуме виде!
БИЉЕШКА О АУТОРУ
Срђан С. Радоичић, рођен 3. новембра 1998. године у Прокупљу, а родом је из Иван Куле (Горња Косаница). Након завршене Основне школе “Дринка Павловић” и Гимназије у Куршумлији, уписује Шумарски факултет у Београду. Поред студирања, бави се гуслањем и израдом гусала и икона у дуборезу, а љубав коју гаји према епској поезији родила се још у детињству док је слушао гусле. Такође је члан удружења “Вредне руке Куршумлије” и ловачких удружења “Соко” и “Мирко Лавадиновић”. У слободно време борави у природи и бави се јахањем.
