Јелена Недељковић: Пет песама

ОСТАЛО ЈЕ САМО ЋУТАЊЕ

Некада давно, у прошлом животу,
на старом Тргу свирала је „Рибља чорба”.
Као да је последњи пут,  
између тишине и речи остаје само ћутање.


У овом „Мр Долару” 
све су се улоге преплеле
и стопиле у празнину која је остала 
после ноћи за памћење.
Остало је само ћутање 
јер су се речи изгубиле 
негде далеко, 
отишле су на Југ
заједно са селицама. 
Остало је само ћутање, 
сада када су се речи 
претопиле у даљине.
Остаје само ћутање, 
сада, када се све стопило 
у боје и мирисе Југа.
На Југу  киша  мирише,
и има укус 
слатког грожђа сећања.
И ноћ са аромом вина,
опорим димом дувана 
и жамор у крчми на Југу 
где су се изгубиле ноте
и где је остало само
још сећање и ћутање.



СУСРЕТ СА ПРОШЛОШЋУ

Срела сам се јуче са твојим очима, 
које су вириле испод маске,
Сусрели се погледи, 
и гледали смо се дуго, 
тражећи трагове прошлости
које још нисмо откопали 
из археолошког налазишта срца.
А ред у супермаркету био је дуг, 
попут змије која клизи по трави, 
тражећи своју жртву.
Гледала сам у твоје очи, 
које су вириле испод маске, 
и кришом, са тек мало арсеника у крви,
посматрала ту егзотичну жену са Југа
чију си руку ти чврсто стезао.
Држао си њену руку, наизглед поносно
а погледи су говорили друго.
И схватила сам да се ништа није променило.
Бескрајни плави круг, препун звезда 
Сакрио се у твоје очи.
Дрхтала сам од језе 
сакупљене у све оно што је остало неизречено.
Преживела сам без речи, без суза, тренутак 
у коме је челична птица раширила крила 
и одлетела ка југу.
Лутала сам заједно са бендом, 
сваке ноћи само за мене,
и за крај свирао Еаглесе и повео ме да попут утваре,
у међусвету између јаве и сна
лутам по ходницима „Хотела Калифорнија” 
из кога можеш да се ођавиш, али, 
из кога никада не можеш да одеш. 
Сусрет са прошлошћу је најбољи доказ
да од палог анђела, 
не бива човек. Ни жена. 


ГДСЕ СИ?

Тражим те, Јесењине, 
у давно изгубљеном септембру,
који су прекриле јесење магле. 
Враћаш ми се у сновима.
Израњаш пред мојим очима, 
као привиђење умотано 
у дувански дим и мирис белог вина 
несталих источних крчми. 
Нема Те. Где си? 
Путујем са ластама од истока ка југу, 
тражим те. 
Где си? 
Покушавам да Те оживим на длану 
који си једном случајно дотакао.
Хтела бих да Те видим. 
Да се створиш у ватри мог погледа, 
Загрлила бих Твоју нестварност 
која се уселила у мој дух 
док у другим длановима тражим 
топле прелазе твојих финих прстију пијанисте.
Лутам у међусветовима наших душа 
које су се само на трен додирнуле. 
У другим очима тражим Твоје, 
за мене, изгубљене.
У стварност ме враћа 
шум новембарских киша. 
Нема те... 
Где си, Јесењине? 
                                         

(Инспирисано песмом „Где си”  Васка Попе)


СЕРГЕЈ И ИСИДОРА


Поново је децембар 
и опет снежи
баш као оног предвечерја 
када је комад поломљеног огледала
засвирао реквијем на мојим венама.
У хотелу „Англетер”
спалио сам своје кости, 
и обесио своје већ убијено тело
само да будем сигуран да нећеш успети
ни сузама ни вотком да ме оживиш.
Од мене остаје само прах
по коме ћеш одиграти 
последњи плес.
Само, није то више иста она 
крчмарска Москва 
у којој смо се опијали
рђавом вотком
и стиховима Мајаковског.
А зашто би уопште и постојала
када ни Мајаковског више нема.
Исидора, твоје су очи 
биле очи богиње Кали 
које су ме проклеле 
клетвом древних руна.
Желео сам да, 
кроз светлост Ауроре Бореалис
у Теби пробудим енергију
заспале Иштар 
али нисам успео.
Исидора, мој најлепши црни лабуде.
Ја нисам знао да те волим,
а био сам луд за тобом. 
У мојој крви  колала је хладноћа
подмосковских сутона.
Промашен сам човек.
Лудак који плаче
над судбином сеоске кује.
А зар ти се никада 
није учинило
да можда оплакујем 
све оне жене које су са собом
однеле и део срца.
Опрости, што Ти позлеђујем 
старе ране. 
Али, само Теби ово могу да признам.
Било их је безброј. 
Ређале су се попут 
чете оловних војника, 
а ја, Исидора, никада 
нисам престао да Те волим.
Чак ни када су те друге
мрсиле моју косу, 
и љубиле очи замућене
од пића.
Ја сам само обични бедник
то ми је говорио 
онај лудак Мајаковски
и Блок и сви други песници
али ко мари за то што 
песници трућају?
Исидора, сви су песници лудаци. 
И ја сам лудак.
Од свих њих, можда и највећи.
Чудна је ствар та љубав.
Падам на колена пред Тобом.
Као што сам пао и оне ноћи
У атељеу Јакулова.
Зачарала си ме, моја вештице.
Знао сам да си ђаво у обличју 
анђела који је сишао са небеса
да ме казни за све остављене
и преварене жене.
Нисам успео да се твојом 
љубављу искупим и 
скинем клетву са душе.
Боли ме јако
јер сам крив
што више не сањаш.
ни не плешеш.
Омотана плавом свилом
седиш на леденом поду 
некадашње балетске школе
слушаш о мојој смрти,
опијаш се, пишеш о нашој љубави
и плачеш као да сузе никада 
неће пресахнути.
Јесам, мртав сам.
Дуг је био мој пут од Константинова
до Москве и Лењинграда, Исидора.
Ниси то знала.
Наравно, како би знала?
Ти никада ништа ниси ни знала.
Одувек си била само обична глупача
рођена 
и греје постељу мушкараца.
Опрости ми, моја Исидора.
Не волим децембар ни зиму.
И знам да знаш 
да ово што сада пишем није истина.
Зато уместо мастилом, 
стихове пишем крвљу, 
да бих лакше дошао 
макар и непозван 
у твоје снове.
Али, не вреди, ништа више не вреди.
Песник је мртав, Исидора


БОЛ И СУНЦЕ

(Бранку Миљковићу)

Сјај и бол
исте су рефлексије неизречене љубави
која извире из десне преткоморе срца
претворене у патњу и истовремену чистоту.

За нас крај и почетак
странице Рубикове коцке
које се никада неће поклопити
јер, немир у мени у вечитом је рату
са Божанским миром у Теби.

Можда, постоји нада да ћемо се
негде и некада срести.
Али, то је само трен раван дрхтају капљица
у сребрном огледалу учмале језерске воде.

И није то никаква утеха.
Само пролазна слабост и невини
недосањани сан у недођијском лавинирнту
изгубљене душе.

И може ли то бити љубав?
Или замешатељство пакосног алхемичара
који подлим триковима претвара светлост 
у мрак 
а Сунце боји у црнило ноћи?




БЕЛЕШКА О АУТОРУ

Јелена Недељковић (1983) Кладово. 
Пише поезију, кратку прозу, есеје и осврте на књижевна дела. 
Пише и уређује неколико рубрика на порталима „Видовдан“ и „Чудо“. 
Добитница неколико књижевних награда.
Говори пет језика.  Живи и ствара у Кладову.