Ана Миливојевић: Сећање

Испод расцветале шљиве девојчица седи,
Пажљиво слуша шта јој бака говори.
Распростела ћебе, изнела играчке,
Али ту су и мачке.
Како без њих?!
Девојчица их је баш волела,
Облачила им најлепша одела,
Наравно да то није свака мачка хтела.
Али волеле су мачке девојчицу,
Посебно кад им да сланиницу.
Наравно да је двориштем ођекивао лавеж,
Звао се Ики и био је прави слатки давеж.
Испод расцветале шљиве девојчица седи,
Бака је учила како није смоки замена за воће,
Како не може баш увек да једе то што хоће.
Јер да би порасла потребно је поврће и воће,
Али она је остала при свом да смоки хоће.
Временом је схватила да није смоки главна храна,
Али у сећању оста бака која је тада била,
Да кажемо млада.
Али девојчица и сада када је постала жена,
Поред све хране смоки би увек хтела!