( Николи)
Из дворишта допире мирис опране одеће која се, због влаге у ваздуху, суши дуго. Тај мирис је другачији од мириса детерџента и тканине која се суши на ветру и сунцу. Помало тежак, али мени пријатан. Подсећа ме на њега... На мирис његовог стана. На мирис истушираног, још увек влажног тела на које је на брзину обучена одећа.
Памтим собу притиснуту тешким, стилским намештајем и њега заваљеног у високу, удобну фотељу. Смејао се очима и широко развученим устима не показујући зубе. Некако питомо и помало блесаво. Споро би упалио цигарету и затварао очи када би му испуштени дим прекрио лице. Затим би погледом пратио плес колутова дима ка таваници полумрачне собе. Допола попијена чаша црног вина и сребрно посуђе на столу звецкали су када би он тромо, као већина високих људи, устао. Променио би музику. Омиљени џез. Лењи звуци џеза умирили би покрет предмета на столу и измамили му још један велики али тихи осмех. И увек тај мирис... Мирис влажне, недовољно осушене одеће.